DANZA MAGICA
29. 11. 2016.
Balet i opera su rodivi umetnosti najsličniji
vremenu i dobu kada su nastali kao oblici i pojmovi. Iz tog dueta, balet je
prvi probio granice klasičnosti, ali opera ga u mnogome sustiže. Sve je to
vidljivo i na beogradskoj sceni i dobro je što je tako, iz nekoliko razloga.
U publici je večeras bilo dve trećine mlađih osoba
od 35 godina. !!!!! Menadžer nacionalne kuće, u kojoj su i drama i opera i
balet, ne prati sastav publike, ne određuje ciljnu grupu, ne radi agresivnu
kampanju. Rezultat, dvorana (najlepši izraz za svaku salu) neispunjena do
poslednjeg mesta, a predstava odlična.
Kao što rekoh, izostale se majke sa devojčicama,
jer svaka od tih devojčica sanja da bude Beli Labud, pohađajući, ili Baletsku
školu, ili brojne „školice“ po gradu. Izostale su osobe u perjanim kaputima,
koje vuku sa sobom i prebacuju preko naslona sedišta.
Ali da se vratim na predstavu.
„Žene u D-molu“. Bah je inspirisao Radu
Poklitauru i za libreto, koreografiju režiju. Bravo!
Prikazan nam je veoma ujednačen i uvežban "populus",
koji, po koregrafskoj zamisli odlučuje u svemu. Moć pokazuje u uvežbanosti i
oštrini pokreta. Zato se ta jednočinka gleda, (da upotrebim neprimeren izraz
„guta“) u jednom dahu.
U drugoj predstavi "Duga božićna večera, je svako za sebe individuum,
uz dirigovanje služavke: Dejana Kolarova. Svaki put kada se on pojavi, na sceni počinje magija, a večeras je omađiao jednu porodicu tokom (moje brojanje 5)
generacija. 5 generacija, a 4 kolena, jer svako koleno je rođenje. Predstava me
inspirisala da podsetim na tu činjenicu.
Toritone Vajlder kao pisac istoimenog komada,
koji je meni nepoznat, ??? ali je u BernardŠoovskom maniru, kao i muzika
Vivaldija je inspirisala, već pohvaljenog, Poklitarua da uskovitla događanja na
sceni, a publiku hipnotiše.
Šta da kažem više: (ponavljam) Publika je bila
hipnotisana!
Čar obe predstave je što ženske likove igraju i
muškarci. Ta činjenica me vraća u prošlost, kada se socijalistički Beograd, pre
nekoliko decenija (moja tajna) zgražavao na pozorišnu predstavu Jugoslovenskog
dramskog, (tada su pojedini večerašnji izvođaći bili deca, a mnogi i nisu
rođeni) kada se prvi put tako nešto desilo u Glavnom Gradu, a i mnogo većoj
državi. Meni se ono svidelo, a ovo me je oduševilo.
Ali, ne mogu ovde da završim ni osvrt na ono što
nam je prikazao Beogradski balet, niti da ne spomenem neke stvari, veoma bitne.
Imamo samo V.D. Upravnika Baleta, kao i Opere, kao i Filharmonije. Država se
igra sa kulturom i na taj način. O tome ću da pišem nekom sledećom prilikom.
Konstatin Kostjukov je očigledno shvatio da Beograd nema ni „Labuda“, ni
„Žizelu“, ni „Bajaderu“. To je lako rešiva stvar. Dovede se jednom godišnje Zaharova u Sava Centar i eto zadovoljstva za
one koji bi došli na 15 predstava u Nacionalni Balet, u toku sezone.
Pošto volim da koristim „neadekvatne primere,“
podsetiću. Prosečan Srbin, kada skoči u bazen, ili se udavi, ili biva spašen. A
imamo najbolje vaterpoliste na svetu. Sa plivačima smo na stotom mestu po
rezultatima. Primer je plastičan i primenjiv na sve, pa i na umetnost.
Ne može Srbin, sa velikom glavom, širokim ramenima i kukovima, da dostigne francusku
eleganciju i rusko poništavanje gravitacije. Ali postoji ono drugo, MAŠTA. A maštovitost, da li na sceni, ili sportskom
terenu, najbolje pokazuje grupa. Ako cela planeta zna za maštovitost onih koji
igraju košarku, odbojku, rukomet, zašto ne bi svetu svoju kreativnost,
drugačiju od drugih, ponudio i balet.
Tu je kvaka. Drago mi je ako je Kostjukov,
koga smo kao upravnika čekali, nadajući se preporodu, to otkrio i ako to sledi.
Tačno, izgubiće deo publike. Onaj deo publike
koji istim intenzitetom aplaudira i onome što je dobro i onome što je loše. (O
tome sam već pisao) Najmučnija stvar za umetnika nije izostajanje aplauza, već
osećaj posle predstave da je sve bilo loše. Zašto da ansambl gleda Žizelu koja
se muči na sceni, ili Labuda koji je izdahnuo pre kraja predstave. Neka se igra
ono u čemu će da uživa ansambl, a to će odmah, ili kroz vreme da se prenese i
na publiku. Za to su primer dve večerašnje jednočinke. Pred njima je budućnost,
a to je pokazao i sastav publike.
Igrači, Kostjukov: Radite ono u čemu uživate i što vas čini srećnima, publiku će ta magija da privuče.
Srećno!
David Naum
David Naum
O istim temama, ali na malo drugačiji način:
Laura i muzika.
