Frančesko Čilea, Adrijana Lekuvrer.
Beskrvna muzika, vodviljska
dramaturgija, arije koje se ne pamte. Na sve to, večeras je za mene bilo
interesantno, u četiri reči; Više slika, nego zvuk… Ali i to je
opera.
Već prvi čin sa asimetričnom
scenografijom Aleksandra Zlatovića, u bordo boji salonskog pliša, nagoveštava
seksualne, neko će okarakterisati i ljubavne zaplete.
Odmah mi se svidela mogućnost da se
scenografija, po potrebi režiserove zamisli skraćuje i produžava u dubinu. I u tom multifunkcionalnom (koja lepa srpska
reč) maniru je bilo sve do kraja. U nastavku je bila veoma stroga simetrija, a
nakon scene gašenja sveća (narano pravih) na sceni je zaigrala paleta
svetlosnih boja. I da ne dužim, bravo za Aleksandra Zlatovića, scenografa i
režisere koji su obnovili predstavu: Aleksandra Nikolića i Stevana Markovića. Režijsko
umeće nazivam “punom scenom”. Bez obzira da li je prisutan jedan lik, ili
pedeset pet, gledoacu su pune oči dešavanja na sceni. E, to je za mene “puna
scena, a to se večeras dogodilo.
Kostimograf, potogovo za Jasminu
Trumbetaš Petrović, je bio ubistven.
Možda su modeli Vesne Radović Zorić na papiru bili korektni, ali kostim
Adrijane Lekuvrer je bio primeren samo
nekoj ni malo sličnoj osobi. Tako se ne bi obukla ni jedna žena 18. veka, koja i
malo drži do sebe. Dvocifren broj karnera je trebalo prepoloviti, ali… Sve do
šešira, ili je možda toka u pitanju.. na nekoj drugoj da, ali na ovoj gospođi
ne. To je vreme kada su frizure imale
naziv „tete de mouton“ (ovčija glava), vlasuljari i frizeri, ako ne verujete,
potvrdiće vam moj navod. Ali večeras se u
“tet de mouton-ima” ipak malo preteralo. Zbog čega ne znam, a možda i znam.
Opat Šazej je imao kostim, pre batlera,
nego sveštenog lica. Čak i to da prođe, bez krsta, sa kapicom na glavi, ili je
to bila ćela, nisam siguran, vise je ličio,
u krajnjem slučaju, nekom jevrejskom
trgovcu.
Da greške nikada nisu usamljene, već idu
u paru, ili ih je tri, potvrđuju i kostimi baletskih igrača. Od obuće, antičke,
od kože u kojoj su igrači mogli samo da pačije šljapkaju u nemogućnosti da
izvedu i P od neke piruete, a da ne pričamo o skokovima, pa do boraca koji su
se pojavili u belim helankama. Koregorafija prikazana u ovoj operi, za to je “zaslužan”
Vladimir Logunov, je sigurno nešto
najgore što prati opere, koje su trenutno na repertoraru Nacuionalne kuće.
Možda i nije moglo bolje u onoj neprikladnoj obući, ali usklađenost je stvar
umetnika koji rade na celom projektu. A doživljaj koji zajedno proizvode, ja
samo opišem.
Večeras smo imali dve dame, koje se bore
oko jednog muškarca. Jasminu Trumbetaš
Petrović, kao Gospođicu Lekuvrer i Natašu Jović Trivić u ulozi Princeze de
Bujon.
Svi će da budu zadovoljni ako kažem kako
su obe pevale “maksimalno, u skladu sa svojim mogućnostima.”
Da je opera bila rafiniranija, da su
muzičke i pevačke fraze bile ispunjene tonskim koloritom, moglo bi da se piše
na temu pevanja i orkestarskog izvođenja. Ovako smo imali jednu mlaku predstavu
sa veoma dobrom režijom.
Jedno je evidentno, ova predstava je
večeras bila da bi dve spomenute pevačice dobile aplauze. I dok je većina u sali
njihov nastup nagrađivala najuobičajenije, (ni po kakvom osnovu ne spadam u
većinu, pa nisam bio ni među spomenutima) nekih tridesetak osoba je nastavljalo
da aplaudira, dok su drugi čekali par desetina sekundi da se nastavi prestava. “Mnogo
muke ni oko čega”.
Možda je ovo trebao da bude logičan sled
one predstave gde smo imali gospodina u jedanestom redu (već opisano) koji je 10
puta (lično sam brojao) jednoj pevačici uputio poklič: Bravo!
Od muških pevača na mene je ostavio samo
utisak Igor Matvejev. Bio je odličan. U glumi. Do krajnjih granica sugestivan.
Ako je neko večeras dominirao scenom, to je onda on. Sve vreme kada je bio na
sceni iz njega je “curila priča” o tome šta misli, oseća, šta namerava, čemu se
raduje, od čega strahuje. “Uvrrnuta” rola
Opata Šazeja, se u njegovom slučaju pretvorila u spiral karaktera,
pantomime, glume.
I to je to.
O istim temama, ali na malo drugačiji način:
Laura i muzika.
