Može li u Beogradu da operska predstava bude dobra?
Može!
Mogu li svi protagonist da prevaju dobro.
Mogu!
Đuzepe Verdi, Rigoleto, Beograd, jedanaestog dana u martu 2017. Za operske sladokusce izazvana je prava “groznica subotnje večeri”.
Već prva slika u prvom činu je nagovestila nešto što će se pamtiti duže od mnogih predstava ove sezone. Cela ta slika sa glavnim junacima, muškim delom hora, orkestarom koji je zvučao maksimalno dobro, učinili su da sve bude nešto što izaziva doživljaj za pamćenje.
Večeras je Dragutin Matić, kao Rigoleto nadmašio sebe. Zapravo preostalo mu je da se na Beogradskoj sceni ubuduće takmiči samo sam sa sobom. Uz već ranije pokazano pevačko umeće, večeras je bio do maksimuma lucidan, arogantan, skrušen, ostrašnjen, nežan, očajan, … čitav dramski spektar u kome se iz minuta u minut, u skladu sa svojom rolom, transformisao. Jednostavno, kada se pojavi na sceni, ona postaje njegova, odakle gospodari publikom.
Navešću samo jedan maleni detalj. Đilda, Snežana Savić Sekulić umire u njegovom naručju, a on joj sklanja sa čela pramen kose.
Ovakvog Rigoleta u izvođenju Matića, može samo da prevaziđe Matić, čekamo i to. I ono što je u prirodi stvari nemoguće, kod njega je izgleda moguće.
Dejana Maksimovića, kao Vojvodu od Mantove, čekao sam da čujem. Mesecima pišem kako mu je potreban jedan korak, da bi njegovo pevanje bilo dobro, večeras je napravio dva koraka i pokazao da je među najboljim beogradskim tenorima. Tu ne mislim samo na one u operi, već i one koji ne mogu da dođu na operske daske. Čuli smo apsolutno najbolju “La Donna e mobile” ove sezone. Bilo je to u rangu Matićeve “Cortigiani vil razza dannata”… I na sva ona brojna pitanja: Zar ne može? Večeras je odgovor: Može!
Uz glasovne kvalitete, u koje lično nisam sumnjao i kada nisu dolazili do izražaja, Maksimović je uz svoj šarm i ležernost na sceni pokazao veoma koloritan lik Vojvode od Mantove.
Svakako da neko poput mene, sa oduševljenjem piše o onome što je dobro, jer osnovni i poriv i želja je da istaknem kvalitet i skrenem svima pažnju na to.
Snežana Savičić Sekulić je ne samo pokazala lepotu svog glasa, već je celu rolu Đilde veoma dobro dramski zaokružiula. Zanemraću male pehove, što je večeras pratilo i nju i Tamaru Nikezić u ulozi Madalene.
Može se reći da je večerašnja Madalena bila veoma specifična i glumački i pevački. Nikezićka nam je sa svojim altom priuštila drugačiji pristup od dosadašnjih i zajedno sa njenom svojstvenom glumom je na sceni bila veoma dobra. Kod nje je uočljiv ogroman pozitivan napredak od prošle operske sezone.
A kvartet Sekulić, Matić, Nikezić, Maksimović i težak i efektan, je bio više nego dobar.
Grof Monterone, Vuk Zekić, večeras je bio i uobličen i odmeren. Već sam ranije konstatovao da ga često ponese silina sopstvenog glasa i postane preglasan.
Spomenuo bih još dvoje pevača. Pavla Žarkova, kao Marula i Natašu Rakić, kao Đovanu. Uživali smo u njihovim rolama. To što se ne spominju, ne samo oni, već i drugi mladi pevači u sporednim ulogama, ne znači da nisu primećeni i da se ne prati njihov napredak.
Večeras smo imali Ivana Tomaševa kao “groznog” Sparafučila. Naravno da je bio drugačiji, sugestivniji i bolji od Dragoljuba Bajića, na koga je publika navikla tokom zadnjih predstava. Ponoviću rečenicu koja je već par puta bila napisana u mojim impresijama: Tomašev je uvek Tomašev. Specifičan i na nivou, koji se već može nazvati: Tomaševski odlično!
I naravno, orkestrom je dirigovala Zorica Mitev Vojnović.
Sve u svemu, sportskim rečnikom napisano, ovo je tim koji dobija. Kada se promeni neko od večerašnjih protagonista, videćemo, zapravo, čućemo gde škripi.
A da u Beogradskoj opera postoje i drugačiji pristupi pevanju, predstavama,… Postoje. Ali ti pristupi ne rezultiraju onome što se večeras postiglo.
A o tim pristupima, u nekom od sledeći razmišljanja.
Ove subotnje večeri se uživalo u Beogradskoj Operi.
O istim temama, ali na malo drugačiji način:
Laura i muzika.
