Žorž Bize, Karmen, Narodno pozorište. Beogradska Opera, 19. 01. 2017. Dragana Del Monako, mecosopran, Janko Sinadinović, tenor, Miodrag D. Jovanović, Dragoljub Bajić, Aleksandra Stamenković Garsija, Ivanka Raković Krstonošić, Ljubica Vraneš, mecosopran.

                                                                                                U satima nakon predstave.

I dok drugi spavaju snom pravednika,

meni još Sinadinović, Bajić, Jovanović, ..  u mislima.

Priznajem, ima i po koja žena.

REKVIJEM ZA STO JEDNU RUŽU

Gospodo!

Karmen!

Hajde neka neko kaže,  postoji li muško, ili žensko, kome neće da proključa adrenalinska mašta na samo spominjenje imena lepe ciganke. Pa i od ciganke ima nešto strastvenije. Španska ciganka.  I dok se mecosoprani bore za tu rolu, publika (mislim na one koji imaju i srce i nešto na desetak santimetara ispod pupka) postaje zavisnik, već nekon prvog slušanja in vivo.

Uz svaku Karmen mi dođe da opljunem po onima koji pišu o operi. Jer je to najviši oblik inspiracije i mašte, najkompleksniji oblik umetnosti. Neko da javno iznosi sud o operi (velika smelost), a da nije sažvakao Dostojevskog, da u sebi ne nosi lucidnost Van Goga, da nije maštao uz Sapfo i tugovao uz Ljermontova, je ne samo luda hrabrost, već i intelektualna suicidnost. Mnogi se usude, to su današnji instant kritičari, instant pisci. Sve je u keseci, sipaš u vrelu vodu i za tri minuta gotovo.

Ostaje da kusaš ukus koji je identičan svim drugima u gorespomenutim kesicama.

Na svaku Karmen bih se izuo i ušao u operu kao u Tadž Mahal. Niti je Karmen savršenstvo opere, niti je Tadž najgrandiozniji, ali.... ali je  moja supuruga za mene najbolja žena. Tu je odgovor.

Ko dobije da peva Karmen, dobio je onaj čuveni dijamant Ko Hi Nor. Siguran sam, ne znate koliko to donosi i sreće i nesreće. Taj dijamant  je u Engleskoj kruni samo kada vlada žena. Svaki muškarca, koji ga je nosio sa sobom je najnesrećnije umro. To se događa, ne jednom, već pet vekova.

Niste čuli kako je neko upoređivao taj dijamant sa rolom Karmen?

Zato sam u Operi. Zato ovo pišem!

Zato kažem da muzikolozi ne mogu adekvatno da pišu o operi koja je komleksnija od muzike, to je estetika života. Umetnički dijamant. Vrh piramide.

Oni su ocenjivači interpretacija. Solfeđistički brojači taktova.

Zar bi onda propustili da naglase kako je Otelo previše nagaravljen i ovde i na drugim mestima?  Pa to nije Tanganjikanac, već Marokanac.  Pa ni marokanski cigani nisu nagaravljeni ljubavnici pod imenom Otelo. Verujte mi na reč. Pa Marokanci su među najlepšim muškarcima na svetu. „Teoretičari“  nikome nisu rekli: Ne ružite Otela. Šekspir (genijalan, ali veoma loš poznavalac istorije i geografije)  ga je stavio u kontekst sa bledunjavošću ostvrskih dama srednjeg veka.

Zar nije sramota onog ko (autoritativno – prepotentno) piše, ili pokuša da piše i objavljuje o Karmen, a da ne zna otkud cigani 1820 u Sevilji. U onom čarobnom trouglu koride i flamenga: Kordoba, Sevilja, Granada. Takvi mogu samo, ispod nečijeg muzičarsko - pevačkog rada, da poput seoske učiteljice stave ocenu (vrlo dobar) 4, ili neku veću.

Več sam pisao o razlici slikara i molera, o razlici kod onih koji su pustili u životu ljubavnu suzu, pa došli na Otelo, oni koji su  sunđerasto upijali alkohol, pa doživljavali Boeme. Naravno nije sve svakom dato. I na kraju, ko nije izučio Renoara, prostodušnost Jesenjina, i lucidnost Nabokova i Apdajka, neće ni POTPUNO uživati u seksipilnosti Karmen, Aide, Leonore... Zar sve opere nisu nastale zbog žena, ljubavi i onog što to dvoje često prati, a ne retko i pretiče, seksa i smrti.

Sada, kada neko piše o operi, a nije bar izučio istoriju seksa, i u nečemu (dobro bi bilo) pretekao sadašnjost, čisto  je evnuhsko pisanje o operi.

Mogao je genijalni Betoven da komponuje gluv, ali ima li danas nekoga bez one stvari ( !!! ) da može oceniti lepotu najkompleksnijeg umetničkog oblika, koji se bazira na ljubavi, sreći i nesreći, koju ona proizvodi??? Teško!

Opera je čudo. Kakav uđeš, takav i izađeš. Ko uđe sa poštovanjem, izlazi oplemenjen, bez obzira na kvalitet izvođenja, ko uđe sa nipodaštavanjem, bez poštovanja prema instutuciji, prema onima koji se bave uzvišenom umetnošću, izaćiće se sa teretom sasušenog blata sopstvenih kulturoloških, estetičkih kaljača, koje su u našoj sredini ne samo garderobni detalj posetilaca opere, već prepoznatljiv simbol onih koji su zalutali u prostoru i vremenu.

Dosta esejističke raspuštenosti, koncentrišimo se na večerašnju Karmen.

Dragana del Monako. U mrtvoj trci nje i Jadranke Jovanović za Primadonu N1 Beogradske opere. Dragani se ne može skinuti etiketa Dama par exemple. Samo, to je nedovoljno da bude upečatljiva Karmen. Glas je mnogo bolje služi nego konkurentkinju, ali opšti utisak na sceni je, za moje poimanje ljubavi, Španije, erotike i strasti veoma loš. Bar  Janko Sinadinović (VD upravnik)  može da se podiči jednim kuriozitetom. Za samo pet meseci upravnikovanja, jednu je Karmen sahranio, pustivši na scenu, drugu je sam ubio u predstavi.

Mislio sam da je VD poneo ključ od lože sa sobom, jer je ceo prvi čin bila prazna. Opšte je poznato da članovi Opere jedni drugima ne dolaze na predstave, a ako se to kojim slučajem desi, onda su prekomerno oduševljeni.

O Don Hozeu (Sinadinović) da sam u toku predstave pisao, bilo bi od razočaranja do hvaljenja. Veći deo predstave je prošao u njegovom prosečnom pevanju, što znači da je bled u donjoj lagi, ali pri penjanju u gornju lagu, gde je veoma dobar, postoji prostor, koji je nečujan, ili ga on iskusno preskoči. Sve je to palo u vodu u zadnjoj sceni. I on i Dragana Del Monako su se valjda raspevali, čuvanu energiju su pustili da izađe preko glasnih žica i imali smo jedan veoma efektan završetak.

Miodrag D. Jovanović me i ovog puta nije oduševio sa Arijom toreadora. Zapravo ni jedna od arija mu nije pošla za rukom, a bio je veoma dobar. Pitate kako. Pa čovek ima držanje toreadora. Tačno, malo u godinama i u malo većem gabaritu. Ali ima harizmu onoga, koji ubijenim bikovima seče uši i poklanja najlepšoj devojci na koridi. To je pravilo!!!

Lično spadam u one koji su u adolescentnom dobu bili oduševljavani toreadorima i mnogo muževnijim delatnostima od reketskog pikanja loptice. Možda su sada ti udarači mačomenskiji, ali ispuštaju ni malo prikladne krikove pri svakom udarcu.  I sada mi je u glavi Manuel Benitez el Kordobes. Za one koji ne jedu biftek i zabranjuju koridu, to ime ne znači ništa. Zato svakog  Eskamilja upoređujem sa njim. Jovanović ima držanje dostojanstvenog hazardera i zato taj lik iznese do kraja.

Ako sam već na početku video kako u večeršanjoj Karmen nema potrebne erotike, elegancije, čim je napravila tri koraka bosih nogu, gazeći na petama, rekao sam sebi: Obrati više pažnje na Fraskitu i Mercedes. Ova druga je dobila nešto manji apaluz, a siguran sam samo zato što publika pada na one najjeftinije scenske efekte. Već sam iziritiran u predhodnim predstavama  režijskom koncepcijom Fraskite, pa sam večeras izbrojao da je u sceni, koja traje dvadesetak minuta, „potegla“ iz flaše 31.  put. Siguran sam da je bilo i više, ali dešavalo se kada je publici bila okrenuta leđima i kada je bila u najtamnijim delovima pozornice. Užas! Ne znam nikoga ko može to da izdrži, pa još i vragolasto da odkakuće sa scene. Čemu to rediteljsko preterivanje????

Mora se konstatovati kako se Ljubica Vraneš se konačno pokrenula. Ukočenu otmenost nasleđenu od svoje profesorke, sve više nadvladava njen glas. neka tako nastavi.  

U ovim ponoćnim trenucima prisećam se poručnika Zuniga, zapravo otresitog Dragoljuba Bajića i raspevanosti Aleksandre Stamenković Garsije kao Mikaele, devojke sa sela. Naglašavam to (iz programa) devojke sa sela. Ne sviđaju mi se previše smerne žene, priznajem, a Aleksadra je to tako upečatljivo pokazala da mi se ne sviđa, iako je sa pravom, i ovog puta (već sam pisao o tome fenomenu) dobila među najvećim aplauzima na otvorenoj sceni. Naravno, bila je veoma dobra.

Nepotrebno je spominjati dirigenticu Zoricu Mitev Vojnović i okestar. Solidni, a na momente su postizali savršeni tempo i zvuk.
Večerašnja predstava će ostati zapamćena i po jednom nemilom činu. Dečiji hor je zakasnio, zapravo se pevanje raspalo i dok je jedna polovina dečaka i devojčica gledala u levo, tražeći pomoć, a gde je očigledno bio horovođa Draško Jovanović, a druga polovina na drugu stranu, gde je sigurno pokušavala da ih spase  Alčeksandra Stanković. Njih dvoje  zaslužuju da budu spomenuti u veoma negativnom kontekstu. Dečiji hor je iz predstave u predstavu sve lošiji.  I ne samo po tome. Večeras je većina dece bila je u kostimima, što je i za očekivanje, ali ko dozvoljava da  nekoliko mališana bude u farmerkama, sa naočarima i slično. U predstavi gde je uložen trud stotinu ljudi, u predstavi za koju je država izdvojila hiljade evra, neodgovornost pojedinaca mora ne samo da se ovde spomene, već i da adekvatno bude sankcionisana od Uprave Opere. Taj isti hor je već u sledećoj numeri, kada je došao na rampu i kada ga je preuzela Zorica Mitev zvučao pristojno. Evo i rešenja, koje očigledno "sveznalicama" iz Opere ne pada na pamet. Jedan  opat, ili još lepše opatica sasvim je za očekivanje da bude na trgu u Sevilji. To je ipek stoprocentno katolička Španija. Taj, ili ta bi dirigovala i držala svu decu pod kontrolom, ali jednostavne stvari su "viša matematika" za one koji u Operi sve "najbolje" znaju.

Ovde mi jedina osoba koja  bezobraznije piše ne iste teme, gura slušalice sa snimkom Angele Georgiju.

Niti šta dopisujem, niti počinjem iz početka. Publici koja zdušno u operi aplaudira preporučujem sve što je Made in Georgiu-i (množina)

Za kraj uvek ide Opaska i Obraćanje upravi.

Opet je publika prisustvovala iznošenju korpe sa crvenim ružama za Draganu Del Monako.

Moj humoritički zaključak je:

1. Udvarač slabo napreduje, jer se scena ponavlja, ne samo iz opere u operu, već i na Gala koncertu,

2. Udvarač je nemaštovit, jer već pri trećem ponavljanju, gubi se osnovni faktor koji glasi Iznenađenje + Oduševljenje,

3. Možda uopšte nije u pitanju udvarač, ali bi to onda bila tema za humoresku, a pošto sam već rekao da ne volim naučnu fantastiku, ne pišem o onome što nisam doživeo i lično probao,

4. Onome ko to gleda iz predstave u predstavu, gde gospođa, Del Monako peva, to postaje degutantno.

A što se tiče Uprave, VD je bio na sceni, kao što rekoh, a loža prazna. I pametno ako je poneo ključ sa sobom. Upravnikova fotelja je samo jedna. Jeste da su u ložama najobičnije drvene stolice, presvučene plišom, Jeste da su tvrde za višesatno sedenje, ali nije bitan kvalitet stolice. Važno je koju funkciju nosi na sebi.

Tužno, četvrtina sale prazna. Mnonije je je  Karmen, Dragana Del Monako, a tri četvrtine ispunjenosti sale.

Nekome ide u račun da predstave odišu tugom. Nekom novom Caru Šćepanu (Velikom, ili) Malom. Ali o tome u jednom od sledećih javljanja.

_____________________

Za svoje buduće oponente, mala napomena. Sve što napišem je veoma dobro sažvakano, sve što pipnem, je veoma dobro opipano i proučen mu hemijski sastav. Ne pišem o onome što nisam pročitao, video, čuo i gde nisam bio. Sajens-fikšn mi je stran i veoma sam slab u tome. Tu možete lako da mi naudite, ako vam na bilo koji način smeta moje pisanje. A do tada, po starom.
                                                                          Davod Naum

O istim temama, ali na malo drugačiji način:

Laura i muzika.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/01/stisni-pa-vrisni-beogradska-opera.html