01. mart 2017.
Napisao sam kako volim sebe i da ću se
čuvati loših stvari, ali večeras je u
operi gostovalo dvoje kineza. Ako su ljudi potegli deset hiljada kilometara,
red je da ih pozdravi i neko od redovne, najredovnije operske publike.
O Bing Bing Wang, sa preko desetak hiljada
reči je opisano sve što je radila, ali ne saznadosmo gde živi, koja joj je
matična kuća, gde je završila osnovne studije. Dobili smo na sajtu
Pozorišta podatke kada je pevala u
Novogodišnjoj TV emisiji (Hunanske TV kuće), što je samo potvrda da je
politički podobna, pa redom sve, nastupi, godine, nastupi godine... kao Kineski
zid. To što je „Sky TV odabrao da se pojavi u italijanskoj emisiji X Faktor,
kao prva operska pevačica, što je pratilo 2 miliona poseta na Youtube,“ nije
interesantan podatak za posetioca Opere. Ali je očigledno potencirano u stilu:
„Dobar dan zla ženo!“ To što se ona
OBRUKALA, to što je ismejana od strane žiirija, to što je pokazala da nije u
stanju da otpeva i jednu sasvim običnu zabavnu melodiju, je povećalo rejting gledanosti tog snimka, od
ljudi željnih smeha i tuđe bruke. Ali da se bruka širi geometrijskom
progresijom pokazuje i potenciranje toga na sajtu Nacionalne kuće (koji sam već
okarakterisao kao garnizonske zidne novine). Treba im osnov ponašanja i stila,
jer za damu koja ne želi da joj se iznesu u javnost godine, napiše se kada je
završila studije, pa tako publika okvirno zna ima li dvadeset pet, ili
četrdeset godina. Nisam ni moljen ni plaćen da ponašanju, pisanju i lepim manirima
učim nekog ko prima platu u Nacionalnoj Kući. Da nije bilo tog podatka, u vezi
X Faktora, Beograđani ne bi imali čemu da se smeju, prosleđujući link Youtube „Bruka,“ snimka
pevačice koja gostuje u našoj Nacionalnoj Operskoj kući.
Biografija drugog gosta Voren Moka, je duplo kraća, iako očigledno ima zavidne
rezultate. Od medalja časti, pa redom...
do nagrade doprinosa kulturi razmene Hong Konga i Italije (to je bitna
informacija za večeršnju „Carmen). O njegovom učestvovanju u dobrovoljnim
radnim akcijama, nismo obavešteni.
Ne
znam da li je iko od posetilaca imao snage i vremena da pročita kompletne
biografije večerašnjih gostiju. Sačuvaj Bože šta bi li se desilo da dođe
Placido Domingo da peva, a da njegovu biografiju proslede Kinezi uređivaču
sajta, zapalili bi se serveri širom sveta od opterećenja.
Šteta samo što nisu navedene ocene, koje su
dobili na diplomskim ispitima, kao nekim domaćim pevačima, a ostali smo
uskraćeni i za uloge koje su naučili
napamet.
Neću reći kako je smešan izgled sajta (previše
je blago).
Voren Mok je u startu zakasnio sa pevanjem.
Takve stvari ne zameram. Pohvaljujem svakog ko posle „kiksa“ smogne dovoljno snage i koncentracije i
nastavi.
Don Hoze i Mikaela, Voren Mok i Bing Bing
Wang nisu ništa pokazali što ne možemo da čujemo od naših pevača. Koliko je on,
kako je predstava odmicala bio sve bolji i bolji, toliko je ona ostala u niskoj
ravnoj liniji kvaliteta. Više puta sam,
pišući o glumi, navodio kako japanac ne
može nikada da bude latinski zavodnik, niti evropljanin ostrašćeni samuraj.
Gospodin Mok nije u stanju da na sceni glumački prikaže jednog španskog,
strašću ophrvanog, podoficira. Za tako
nešto treba podpirinejska krv i srce koje kuca na mediteranskom suncu. A i to
sve treba odpevati na onom božansko zvučnom francuskom.
Čemu gostovanja ovakvih umetnika? To služi
samo kao hrana našim lošim operskim tenorima, koji mogu svoju sujetu da nahrane
konstatacijom: „Nismo mi mnogo ispod svetskog nivoa!“
Ovo nije svet! Činjenica u tri reči. Grozna
činjenica, ali koliko kratka toliko istinita, sviđala se mnogim, ili ne.
O glavnoj roli i onom koja se sa tim nosi,
već sam sve rekao. Nisam od onih koji se ponavljaju.
Aleksandar Stamatović, kao Eskamiljo, je
bio nešto bolji u pevanju od svog
predhodnika (pisao sam o tom doživljaju),
ali je zato duplo, čak i više nego duplo, bio lošiji u glumačkom prikazivanju
lika nadmenog, otresitog i beskrupuloznog toreadora.
Ostali muški likovi nisu ostavili dovoljno
utiska na mene da bih ih spominjao.
Dolazimo do dve dame. Jedna smerna, druga
razuzdana, Fraskita i Mercedes. Već na spominjanje tih činjenica, svakom
muškarcu se izoštrava koncentracija. Večeras su Nevena Matić i Ljubica Vraneš
imale inspiraciju. I ponoviću, večeras su
Nevena Matić i Ljubica Vraneš imale inspiraciju. Prikazale su te likove
podjednakim visokim kvalitetom, kako pevačkim, tako i glumačkim. Nevena Matić,
nije potegla iz flaše trideset jedan put (izbrojao sam na predhodnoj
predstavi), kao tadašnja Mercedes, da li zbog toga, ili ne, pevački je Gospođa
Matić pokazala svu lepotu i kvalitet svog glasa. Posle njenog pevanja u „Đani Skikiju,“ ovo je
njen još jedan krupan korak ka operskim
visinama.
Pevanje dve dame Vraneš i Matić, u triu sa
Carmen, je takođe bilo nešto za šta mogu da kažem BRAVO!
U gledalištu je bilo dovoljno adrenalina,
da protagonisti dobiju inspiraciju, ali ko je to iskoristio, iskoristio
je. Naravno, četvrtina posetilaca su
bili srednjoškolci, ali neki koji, iako su van Beograda, imaju ne samo znanje o
operi, već i ukus. Zato večeras nije bilo frenetičnog aplaudiranja onima koji
to ne zaslužuju.
Ipak, sve se srećno završilo, osim po
Carmen i Don Hozea, ali koliko su pružili, tako su i prošli.
A sve je počelo sa dve loše stvari, prvo je
hor vojnika, u prvom činu, prva slika, bio tako raštimovan, da sam pomislio
kako taj vojnički vod nije u stanju ni kokošinjac da odbrani od napada
jastrebova, ali se pojavom žena iz fabrike duvana sve dovelo u veoma dobar red.
Čak je na momente hor zvučao tako dobro da sam više uživao u njemu nego u solo
deonicama glavnih protagonista opere. Druga stvar koja je nagoveštavala nešto
loše, je već spomenuto kašnjenje Vorena Moka.
Ali sve je dobro, kada se dobro svrši, još
bolje na naš, nego na Šekspirovski način. Njegova je komedija, a ovo je bila
jedna prosečna, ali ozbiljna operska
predstava.
Idemo dalje!
O istim temama, ali na malo drugačiji način:
Laura i muzika.
