Pisano u satima
nakon opere.
Ovo nisu
novinski članci, nisu ni kritike,
Ovo su
impresije, humorističko-eseističke.
Ponovljeno, zbog
onih
koji razumeju
samo egipatsko slikovno pismo,
ali sam u crtanju veoma slab.
18. 02. 2017.
Aida.
Večeras sam bio u operi zbog Aide, a taj lik je veoma korektno prikazala
Sanja Kerekez. (ovo „korektno“ je za one koji se bave kritikom i kod kojih je
sve „korektno“, „u okviru svojih mogućnosti“, „dostignut je maksimum“, „pokazao
se u najboljem svetlu“. Jedan se takav pre par dana vampirski oglasio iz memljivog
podruma jedne muzičke ustanove, sve piše neutralno, tako da se ne zna da li je
napisano o srednjoškolcu, ili nekom ko ima par decenija pevačkog staža. Da li
je "maksimum" onog ko dobro peva, ili ko još od postanka sveta peva loše.
Sanja Kerkez je bila odlična. To je ona
Sanja Kerkez koja već par sezona gostuje u Zagrebačkoj operi. Kod nas, „veličine“ zapevaju jednom, ili jednu sezonu u inostranstvu, pa im to posle do kraja života služi kao vizitkarta.
Nisam ništa pročitao o gostovanju Kerkezove
u Zagrebu na sajtu pozorišta. Za njih su primarni dirigenti. (Da ne elaboriram,
iz željenog humora ću preći u sarkazam)
Kada smo kod gostovanja, večeras su tri
pevača Beogradske opere gostovala po scenama Ruminije. Da li će to biti
ispraćeno preko oficijelne strane te kuće, videćemo.
Ostale sam morao u večerašnjoj operi da
progutam. Nije mi teško. Humoristi lako gutaju sve: kosti, nesažvakano, žile, hrkavicu, ..
itd,.. itd...
Moj omiljeni operski lik Janko Sinadinović
me nije zadovoljio. Samo je na momente imao dovoljno daha, hvatao intonaciju,
pratio orkestar. Razumem, čovek vrši dve funkcije, glavni ljubavnik tenor u
operama i VD upravnik. Iskreno, ja ne bih mogao ni jednu. Zato ga pohvaljujem.
Amneris, to jest Dragana Del Monako i dalje
pleni pojavom. A tu je i ime, zapravo prezime, zbog koga dođe 100-150 obožavalaca.
Dovoljno da dobije pristojan aplauz, ali mnogo manji, čak i kada je reč o
onome bintom, na otvorenoj sceni, nego što je bila počašćena Sanja Kerkez.
Kralj Egipta, bar večeras je bio Mihailo Šljivić. Ja sam mislio kako je jedini Kralj Egipta Ivan Tomašev. Međutim i Šljivić može da se provuče. Ako je kod
crnogoraca, u jednom od predhodnih vekova prošao i dugo prolazio Car Šćepan Mali, što ne bi i Šljivić mogao u državi sa
najvećim brojem stabala šljive na svetu, posle USA.
Mlad je i glas mu je dobar, ali lično ne
verujem kardiolozima koji se hvale da sviraju violinu, tako ni pevačima, koji na
prvo mesto stavljaju da su bili vukovci u osnovnoj školi, a da su završili
matematičku gimnaziju, pa im manje verujem od onih koji u biografiji samo napišu:
„Operski pevač.“ Ali pratiću ga pomnije ubuduće i zabeležiću svaki njegov
napredak, a siguran sam napredovaće.
Amonasro, Vuk Zekić bi po kritičarima mogao da bude „upečatljiv“.
A opet, ta reč "upečatljiv" i znači, a i ne znači ništa. Jednostavno Zekić je
morao u sceni sa Aidom, kada je nagovara da zavede Radamesa, u početku da bude
blag, kada peva o lepoti života, potom snishodljiv kada nagovara svoju ćerku, pa onda, oštar kada zahteva i grozan kada joj preti najvećom mogućom kaznom, majčinom
kletvom. A Zekić je bio „upečatljiv,“ i sve vreme i glasan i jasan. Možda i preglasan i prejasan.
Iskreno, kada se hor oglašavao, a u ovoj
operi ima vema bitnu funkciju, padala mi je samo jedna ideja na pamet. Članovi
hora treba da dobiju beneficirani radni staž. Očekujem da sledeći štrajk u
državi bude štrajk Hora. Pa samo tenore da
decenijama slušaju, dovoljno je da se ode u invalidsku penziju. A gde su
baritoni, basovi, pa tek žene, redom.
Večeras nije bilo lako pratiti ovako mlak
orkestar.
Taj mlaki orkestar je u operi trebalo da
bude reka Nil. Voda od koje zavisi sudbina Egipta. Zato su u Aidi bitne flaute,
koje mreškaju površinu vode, kao lahor što dolazi sa sredozemlja, a harfa svojim
žicama, posmatrača te reke hvata za pogled i celo telo uvlači u virove. Muzika
Aide, poput reke je i prolaznost i nešto što tek na sebi treba da donese u
budućnosti. (Ovo je napisao esejista u meni, vraćamo se na zdrav humor)
Đorđe Pavlović, kao dirigent je uspeo da
često veoma dobar orkestar uvuče u neki rukavac i tu ga zaustavi.
Kada su se oglasile fanfare u pozadini (u orkestru ih nema), počinje deo koji mi diže dijafragmu i srce zaustavlja,
ali večeras mi je srce zaigralo. U tom delu najavljivanja pobede Egipta čuo
sam cicvarićke violinske osmine i šesnaestine. Ako ne znate ko su Cicvarići,
umoljavate se da dalje ne čitate šta pišem. Rekoh, srce mi je zaigralo i spasoh
se odlaska kod kardiologa, ali ne onog i sa diplomom srednje muzičke škole.
Sve u svemu jedna dobra Aida.
Priznaću i ovo. Svako završno dizanje
zavese me plaši, jer imam osećaj da će odnekle da iskoči okruglasta buranovska
babuška, u koncertnoj haljini, samo sa jednom željom da pokaže levi batak. Ako
ne znate ko su buranovske babuške, krajnje je vreme da prekinete sa čitanjem
ovog osvrta.
Srećom, večeras su samo bili akteri u operskim kostimima.
A kada smo kod haljina, u klubu esteta (pripadam im) i umetnika koji inspiraciju traže u pametnim i lepim ženama, još kruži Novogodišnja priča iz Sava Centra. Sticajem okolnosti Novu Godinu
je ljubiteljima klasične muzike poželela Sanja Kerkez. U haljini o kojoj se
priča. Nisam video tu haljinu "a la sirena".
Ko mi je kriv, nisam tamo bio, a zalutao sam na gostovanje gošće iz
ruskog pevačkog društva.
Ostale su mi za večeras još pevačke
veličine.
Pojedinci mi zameraju kako „diram pevačke
veličine“. Ja im odgovaram kako sam tri godine pisao knjigu kako bih čitaoca
naučio da hrabro prodavcu, koji mu stalno među lepe jabuke ubacuje i jednu
trulu, kaže: „Ne želim to trulo!“
Na volim da mi se ubaci truo poaradajiz, pa
makar deset bilo lepih. Isto važi i za sve drugo.
Nemojte misliti kako sam skrenuo sa teme.
Kod mene je svaka reč sa razlogom napisana.
Mi imamo dve pevačke veličine. Jadranku
Jovanović i Draganu Del Monako. Kada one pevaju sala je ispunjena do 90%.
Ne volim brojeve, ali ovde moram da budem
veoma precizan. (možda i dosadan, ali mi niko ne može oboriti teoriju)
Kada one ne pevaju sala je ispunjena oko 60-70%.
Ne računam onih stotinak ulaznica koje podele protagonisti, ili kupe za svoje
prijatelje po 50% popusta.
Znači, svaka od njih dve po nastupu povećava
slušanost i gledanost opere za 100 do 150 osoba. Pošto svaka od njih nastupa
maksimalno 5 puta u sezoni, zaključak je: „Zbog njih dolazi u toku sezone 1000
ljudi“... To je četvrtina Sava Centra, ili manje od jedne-ipo sale Opere.
Mislim kako sam dovoljno rekao.
I kako bi sad izgledalo da autor knjige o
samopouzdanju, prihvati nešto, a da ne kaže kako se kao extra nudi nešto što to
u biti nije.
Na kraju sve je to naše. Bolje nemamo. A
ono što je naše, najbolje je kada pričamo pred svetom. A mi međusobno, pa mi
međusobno smo Srbi. Zar ima teme oko koje se ne možemo odmah posvađati?
Hajde da večeras ne potrošim sve lepe reči.
Sledeći put nudim opkladu Upravi opere, pozorišta... Oni ne ulažu ništa, a ja
ulažem ono što njima veoma mnogo znači. Ne samo njima, već i mnogo više onima oko njih, prestajem
istog momenta da pišem o operi, ako ispune jedan uslov koji je već obećan. Ne
samo da prestajem da pišem, već prestajem i da dolazim u operu.
A dotle?
Vidimo se na sledećoj premijeri.
O istim temama, ali na malo drugačiji način:
Laura i muzika.
