Od „Slepog miša,“ do „Šišmiša“
Ili,
Rekvijem za
tužnu jelku i 100 naduvanih kineskih balona.
Možemo da odahnemo u staroj godini, što se
opere tiče. I da izdahnemo, u perspektivi!
Objasniću i jedno i drugo.
Mnogi su se dokotrljali do početka sledećeg
januara. Neki su pevali jednom, neki ni jednom. Ima i onih koji bolje da nisu
pevali.
Ipak, razbistrava se ova operska godina.
Naravno, nešto potone, nešto ispliva. Nisam kriv što primećujem i jedno i drugo.
Bar ću ovim osvrtom da dokažem kako nikoga ne mrzim, niti da pojedine
protežiram. Lažu oni koji tvrde za svoje tekstove da su objektivni. Jer
objektivan može da bude samo onaj ko nema svoj lični ukus, svoj stav, svoje poimanje
umetnosti. Uostalom, razmislim li, ovde mnogi i mogu da budu objektivni, samo
kada bi smeli.
Desio se „Slepi miš“. Da nije njega bilo ne
bih znao koliko je Aleksandar Dojković moćan kao Fon Ajzenštajn. Kasnije ću
širiti priču oko role Fon Ajzenštajna, jer unapred znam kako neću da budem
kratak.
Evgenija Jeremić je odlično pokazala Rozalindu,
a Ivanka Raković Krstonošić njenu sobaricu Adelu. Unele su energiju,
maksimalnu. Da li je to publika osetila (kako uvek znaju „ozbiljni“ medijski
kritičari, ja Ne Znam) nisam siguran. Od
mene, njima dvema, jedno iskreno: Bravo!
Ljubomir Popović, je bio više nego
upečatljiv. Bio je onaj „zvrk“ na sceni, koji je sporedni „šrafčić“ ali veoma
bitan za pokretanje cele „mašinerije“ večerašnje operske magije.
Ljubica Vraneš je, u svom akademskom stilu, više potencirala na dostojanstvu Grofa Orlovskog. Ruski grofovi (mislim na one
koji su željom, ili sticajem okolnosti hodali Evropom), dušom i telom plivaju između suicidnosti i
perverznosti. A skončavaju, ako već nisu umrli, predhodno osiromašeni, od
sifilisa, ili tako što prodaju porodičnu sablju i napiju se po poslednji put u
nekom bircuzu, svakako, ostaje i pogibija u dvoboju (ako imaju bar malo sreće). Ovaj Ljubicin je bio za mene
previše otmen i odmeren, kao da se rediteljev grof školovao u kartuzijanskom samostanu. Da je
režije htela, mogla je da iskoristi njen talenat i umešnost pantomime, dobro
pokazanu u „Đani Skikiju“.
Jasno, opereta je počela uvertirom, toliko popularnom i
poznatom, da se i najmanje greške ne opraštaju. Stefan Zekić, kao dirigent,
nije udahnuo ni potrebnu energiju, ni ritmičnost, nije iz orkestra izvukao čak ni
ono što oni ponekad mogu.
Zvučali su mi kao orkestar
sedamdesetogodišnjaka koji su do pre dvadesetak godina zabavljali posetioce
Hotela „Moskva“ u večernjim satima. Znam kako sam pre izvesnog vremena rekao da
neću više nikada da kritikujem Operski Orkestar, čuvši kako to „neki drugi“
rade u ovom gradu. Znam i veoma dobro pazim na svaku reč, jer reči ne pronalazim u nojevskom repu, da bi prijale i milovale,
već su iz mog sopstvenog repa, jer su (vidi se i oseća) u tonovima čegrtušinog čegrtanja. A to što je Zekić svojim pojavljivanjem na sceni na kraju predstave dobio 5-6 vriskova
(devojačkih) nema veze sa operetom. Te devojke su došle u par grupa, po 3-4. Bez
muške pratnje i većina je završila u Bifeu Narodnog pozorišta. Opet bez muške
pratnje. Same! Ovde izostavljam svoj komentar u vezi uzročno posledičnih veza vriske
i žestokog pića.
Zekiću, pa valjda ti je jasno kako si Štrausa dobio, jer je našim dirigentima kost u grlu i velikodušno ti je ponuđen kao vruć krompir, ali svima za utehu, ne bi ni oni bolje to uradili.
Zekiću, pa valjda ti je jasno kako si Štrausa dobio, jer je našim dirigentima kost u grlu i velikodušno ti je ponuđen kao vruć krompir, ali svima za utehu, ne bi ni oni bolje to uradili.
Čin prvi.
Sada ću da se zaustavim kod jelke. Ova jelka (vidi se na fotografiji) stoji
u holu već nekoliko nedelja. To je jedini ukras u prelepoj zgradi Nacionalnog
teatra, Baleta i Opere. Jelka zlatne boje zida, ispred koga je. Nešto što treba da liči na jelku, bez natpisa ko je autor ponuđene originalnosti. Kod mene ne
prolaze u umetnosti priče koje u sebi imaju reč Štednja. Svaki od hiljade samostalnih
umetnika ovog grada bi poklonio svoj prigodan „Novogodišnji rad,“ (to se danas zove "instalacija") samo da se napiše njegovo ime. Zar nema u ovoj velikoj kući sa 800 ljudi nekog da kreira nešto, ako za pamćenje, ono za trenutno oduševljenje?
Ima jedan izraz u srpskom jeziku: „Ne pravi
se većim slepcem, nego što jesi!“
Znam da su se neki zamandalili u Operi, ali
pustite da uđe vazduh. Okačite reklamu ispred Opere i n napišite: „Slepi miš 30. decembra
leti Beogradom!“... Napišite da u toj kući pored Jadranke Jovanovič (koju svi
znaju) pevaju i neki drugi i bolji od nje!!!!
Pokažite da ta zgrada nije zatvor, koga
treba da se klone ljudi... Ili klinika za mentalno obolele. Ako grad kiti sve odreda institucije, Vi
upalite bar tri šarene sijalice. Ne spava u Zgradi na Trgu Smrt. Pokažite
običnom građaninu da je to kuća umetnosti i kulture. Ne popunjavajte dvoranu
decom... I sinoć ih je bilo najmanje četvrtina. Privucite nove ljude. Za jelku sam vam poklonio ideju, ostale
prodajem.
Čin drugi.
Prilagođavanje predstave terminu kada se odigrava
je bio pravi pogodak. Iako je onih pedestak devojčica i dečaka razbilo
koncepciju Štrausa, unelo je vedrinu. Napravio se performans, koji mora da oduševi
i one najklasičnije tipove. Nije tu smetalo ni komešanje roditelja, baba i deda
tih malih pevača. Nije smtalo što su ti veliki morali da napuste predstavu,
kako bi ih sačekali one male. Meni smetaju neke druge stvari, ali o tome u
Trećem Činu.
Predstava je bila veoma dobra, jer svi su
bili dobri, a već spominjani Dojković
izuzetan. Uporedio bih njegovu dominaciju sa istorijskim likom Kamijom
Šandebizom, Milana Gutovića u prvoj podeli vodvilja „Buba u uhu.“ Upravi se
pruža šansa da od ovog „Slepog miša“ napravi nešto slično onome što je Ljubiša
Ristić napravio od tankog teksta Žorža Fejdoua. Samo šansa, ... i na tome će
ostati, tvrdim da niti mogu, niti umeju.
Ti isti koji niti mogu, niti umeju su u „zatvorske
scene“ operete, ubacili nepotreban tekst, pantomimu, koreografiju. Četvrt sata
dosade! Trend u svetu je da se u taj deo utka priča sa savremenom tematikom. A naši
„umetnici“ su mislili kako će beskonačno dugo pijano teturanje zatvorskog
čuvara, oduševiti publiku. Tačno, srbin se najpre smeje pijanom čoveku, ali to
je najniži vid humorističkog i glumačkog umeća. Bez ikakvog dramaturškog
opravdanja, ušlo se u monotoniju, koja pobliku uspavljuje.
Čak ni taj, za mene krajnje dosadan deo,
nije uspeo da umanji opšti utisak koji je u potpunosti pomogla koregrafija Vladimira Logunova, kada su Dojković i
Popović u pitanju..
Zapravo, potvrdila se samo stara činjenica: Mnogo babica, kilava deca.
Na prevodu govornog teksta je radilo (ni manje ni više) pet osoba. Pa i za
romane Rat i mir, Budembrokove, Čarobni breg.... dovoljan je bio jedan čovek.
Stvarno ste svi zaslužili da vam ime bude na afiši!
Treći Čin.
Na pola puta do Beča je Zagreb. Onaj ko je bez ideje može i tu da vidi šta se
radi sa „Šišmišem“. Oni su svoju predstavu javno, u direktnom prenosu (svojevremeno) „emitirali na TVu“, kao novogodišnji poklon.
Sa ovom predstavom je Uprava mogla da se
podiči pred celom Srbijom. Građanstvu bi se ponudilo nešto drugačije Made in Serbia, što nije ružičasto.
Ali avaj! To je nešto što se planira tri meseca unapred, a administraciji se
mesto tako ljulja, da su srećni samo ako sutra mogu da sednu u istu stolicu. I
tako od danas, do sutra.
Jer zaboga, što bi neko zaintrigirao Srbiju
kako peva Dojković, kako izleda Jeremićka, kakav je lik Popović, što bi i
pokušala da sazna ta Srbija, šta to Vranješ
i Matić, rade u inostranstvu. A saćuvaj
Bože da požele (obećanu) Sanju Anastasiju u Beogradu. I na internetu se Opera
oglašava kao na garnizonskoj zidnoj oglasnoj tabli. Ma doćiće i to na red,
doćiće u novoj Godini i oni na red što su nam svojevremeno obećavali Anastasiju
i Kitićku.
Uprava ne razmišlja o poštovanju operskih
umetnika, ne radi ništa na reklamiranju predstava, ne brine o veoma lošem
mišljenju javnosti u vezi opere. Namaknu novac od države, pošalju izveštaj kako
je posećenost 95% (jasno učenici su jedna četvrtina) i gotovo... Stanje zvano bara!
Eto da i ja nešto objasnim jednom rečju i
to samo sa 4 slova. Bara.
Gospodine Upravniče, suma sumarum, možete
da budete srećni... I Vi i VD uporavnika pozorišta, koji vam je kolega po dve osnove. Od Aide do Slepog miša je vidan napredak.
Možda vas niko nije temeljnije pratio od mene. Onu osobu koja je večeras sedela
pored vas, smatram delom Operskog dekora (pa je ne računam u posetioce). Ima li
većeg uvažavanja, prema njoj, sa moje strane? A možda ćete Gospodine Upravniče da je angažujete
da vam isplete novi džemper? Jer u svojoj socrelaističkoj biografiji je decenijama potencirala na podatku da je kao mala plela džempere sa svojom bakom, kako bi
imala novac za školovanje. A pletilje su uvek u trendu i u modi (kod sprskog
naroda).
Gospodine Upravniče, u svojoj iskrenosti,
priznaću Vam, Vi ne bi ste sedeli tako obučeni na prvoj galeriji. Za takve, u
košuljama i farmerkama bi bila rezervisana treća galerija. Kao svuda po svetu.
Pa bili ste tamo, zaboga!!!!
Umetnik mora da se poštuje, umetnosti čovek
mora da se klanja. Ne može pred Ramfisa da se izađe u odeći u kojoj se pere
automobil, pred Aidu u istoj garderobi sa kojom se kupuje povrće na pijaci, ne
mogu sa jedne strane da sede muzičari sa leptir mašnama, a sa druge oni koji su
došli sa džoginga, ne presvukavši se pre toga. Socrealitički pristup (nije ni bio
u stvarnosti takav), sindikalno ophođenje prema vrhunskoj umetnosti, ne daje
inspiraciju i dodatni elan umetniku da dostigne visine Karerasa, Kalasove, Pavarotia.
Opera je svuda u svetu Hram Umetnosti.
Upravnik je prema tome neka vrsta Prvo-Sveštenika u tom hramu.
Čak i za one koji nisu pametni, dosta sam
rekao.
P.S. Da, nagrađena je publika bacanjem sa
treće galerije stotinak raznobojnih naduvanih balona. Neočekivano, lepo i krajnje
simbolično. Nisu leteli, padali su. Svi! Svi su padali!
U svemu nađem simboliku i skrivenu poruku!
U svemu nađem simboliku i skrivenu poruku!
Srećno Vama sa publikom i publici sa Vama u
Novoj 2017. godini.
O istim temama, ali na malo drugačiji način:
Laura i muzika.
