Narodno pozorište Beograd. Scena "Raša Plaović". Koncert. Love is in the Air, Jazz koncert Tanja Filipović, pevačica, Ljubica Vraneš, Dragoljub Bajić, Vuk Zekić, Dubravka Filipović, Ivana Dragutinović Maričić, reditelj. Narodno pozorište.

Zamoljen sam pre odlaska na večerašnji koncert da budem uzdržan, jer je dete u pitanju. To spada u one molbe koje muškarac treba da shvati kao zahtev lepše polovine.

A pre početka koncerta,  smrzavajući se, rekao sam sebi: Primoravaju te da budeš ono što jesi, čak i kada nećeš.

Koncert je kasnio pola sata. Oprostio bih pola sata stajanja na betonu nezagrejanog predvorja  Scene “Raša Plaović“ oprostio bih i više od toga, ali ne opraštam nešto  drugo. Ti su me naterali na onu odluku.

Zapravo tu sam se zadesio želeći da vidim šta može troje operskih pevača, koje sam u svom pisanju hvalio proteklih meseci. Oni su došli da mobe Tanji Filipović. Za one koji bolje barataju kompom i engleskim objasniću tu veoma lepu srpsku reč. Pomaganje da se nešto obavi brzo i kvalitetno, ali uz nepisanu obavezu da se uzvrati. A sve je propraćeno radošću, veseljem, jer se stvara vrednost koja će da traje mnogo duže od samog događanja.

A želeo sam i da ih čujem u muzici koja je različita od one operske, kojom koračaju veoma dobro.

I pojavi se Tanja Filipović, srednjoškolka koja po četvrti put peva na solističkom koncertu pod svodovima Nacionalnog pozorišta i opere. Sigurno je nečim zavredila da se tu nađe po četvrti put. Čak i da je po prvi put napisao bih istu rečenicu. Devojka veoma pristojno peva.

Mnogo sam zahtevniji u Jazz muzici nego u operi. Ono Jazz me dirne. Jer Jazz se ne interpretira, već doživljava. Zato je najsličniji vođenju ljubavi. Ugađaš sebi, ugađaš osobi pored sebe, igraš se, nadmećeš, dopunjavaš. Nikada dva puta isto.

Za mene,  Jazz bez duvanskog dima je kao za sremca, lalu i bačvanina supa bez rezanaca.  Bilo je dima, onog veštačkog i hvala na tome rediteljki.

Nije bilo strasti, nije bilo crnačke lucidnosti, mirisa viskija, nije bilo jeftinih ženskih parfema. A sve to mora da bude u mizici koju svrstavamo pod Jazz. Rekoh da sam zahtevniji nego u operi. Očekujem od svake interpretacije Yokuali da me baci u trans, kao i od svake druge habanere. Draži su mi ritmovi oštriji od onih Beni-Gudmanovskih i Djuk-Eligtonovskih, ali Jazz je Jazz i ko u njega ne uđe srcem tangerosa, dušom preznojenog crnca, kusa onu gore spominjanu supu bez rezana i još hladnu.
Ne želim da pišem o nastupu profesionalaca, osvrnuću se samo na duete sa Tanjom. Muškarci su bili neuporedivo glasniji i poklapali su je potpuno. Videla se neuvežbanost i nemoć ton majstora. Tek je zajednička numera svih izvođača bila za plakanje, ali Jazz i jeste plač potlačenih. Nije ni nastao mocartovski na dvoru, već u siromašnim četvrtima, gde je plakala truba, uzdisao trombon, gde je jecao saksofon, u dirkama klavira se iz punog srca prenosila hrana u prazan želudac, a u bubnjevima, proizveden metlicama, damarao optimizam. 

Dobio sam učenički nastup, a kvalitet osrednjeg javnog časa srednjoškolaca. Tačno, koliko je saksofon Uglješe Novakovića bio naučeno odsviran, toliko je klavir Andreje Hristića bio bliži pianinu iz kaubojskog salona.  Luka Jović iza bubnjeva je odradio  najosnovnije zahteve, a kontrabas Ivana Maksimovića je bio akademski korektan.

Baletski igrači, bez osmišljene koreografije su se kretali od Džon-Travoltinskih poteza, do kič erotike tanga. Propuštena je velika šansa da ih publika zapamti, jer su mogli da izvedu, uz dobru kompoziciju pantomimičarsko baletsku igru za pamćenje, ali prilika se izgubi.  Isto važi i za glumca Andreju Maričića. Sa tekstom koji nema ničeg zajedničkog sa događanjima na sceni, i neprimeren devojci od 16 godina, na čijem je koncertu glumac gostovao. Šetao se u mantilu. Užas. Ne mora čovek da ode u gradove gde je nastao i gde se svira najbolji džez, pa da shvati da se tamo mantili ne nose.

I pre dolaska na koncert imao sam u sebi pitanje: Šta afirmisani pevači traže, čak i kao gosti, na koncertu srednjoškolke. Izvinjavam se, ali Tanja Filipović, iako korektno peva, sa jednom (nisam za to čuo) domaćom nagradom, nije ništa više od srednjoškolke koja dobro peva, a kakvih se desetak svake godine pojavi na javnim konkursima i nekoliko puta više onih koje daleko bolje pevaju po klubovima Beograda.

Naravno, ovom detetu, koje samo dobro peva, nije bio potreban konkurs da se u njenu čast plati i priredi čitav celovečernji performans. Po četvrti put. I to u najznačajnijoj scenskoj kući naše države. Da li je podrška samo mama, ili nešto mnogo značajnije u kulturi ovog grada, pokazaće vreme.

Da se vratim na Ljubicu Vraneš,  Dragoljuba Bajića, i Vuka Zekića. Što se tiče  Dubravke Filipović, razumem, ćerka je u pitanju, pa koliko joj je pomogla oko organizacije privilegovanosti, toliko joj je odmogla pevanjem. Veoma pomno pratim rad troje gorespomenutih. Čak sam za prvo dvoje imao najlepše reči za sinoćni Gala Koncert. A Vuku Zekiću sam napisao hvalospeve za maestralnost u „Đani Skikiju“ i svaki put kada bude u toj roli, eto mene u gledalištu. Veoma je dikutabilno pitanje etičko – estetičko, da li treba afirmisani umetnik da bude gost kod nižerazrednog. Pogotovo kod onog ko je tri, ili pet rangova niži. Moja Poetika je tu fleksibilna, neka sam umetnik bira. Neću njih troje manje ceniti, čak i pošto napišem konstataciju kako na ovom koncertu nisu imali šta da traže.

Šteta, mlada osoba poput Tanje, našla se u neobranom grožđu. Zar su organizatori mislili kako će privilegija da peva po četvrti put na mestu zvanom „Raša“ proći samo na kuloarskim ogovaranjima???? Preveliki apetiti izazovu uvek gorušicu.

Neka taj, ili ti moćnici omoguće isto i drugima koji su u istom rangu, ili imaju slučajno par, ili više nagrada i drugih javnih priznanja. Pratim rad veoma dobrih mladih pevača, o njima sam pisao, ali na drugom mestu. Oni neće, čak ni zajednički, da dobiju takvu šansu u ovoj kući.

Kao gledalac sam ponižen. Pola sata sam čekao u hladnom predvorju, na još hladnijem betonu početak koncerta. Razvodnice su šaputale, kako se odlaže prvo za deset minuta, pa potom za pola sata.

Tanja Filipović je mlada i očigledno ne zna pravila scene, a na žalost to i ne piše u knjigama, čak ni u onoj koju je moja malenkost napisala u vezi pravilnog ponašanja, jer svi misle (pa i ja) kako „su umetnici bogomdani i sve znaju.“

Niko se nije izvinio zbog kašnjenja. Niko nije ponudio da uz izvinjenje publici podari još jednu pesmu. Postoje nepisana pravila, a za one koji su i nepismeni i bez iskustva, to mora de se okači na "zid" interneta. To očekivano i obavezno izvinjenje nije stigla da kaže ni Ivana Dragutinović Maričić, koja je van svih pravila, na kraju koncerta, zgrabila mikrofon (rekao bih otela, uzurpirala, uhapsila) tražeći od publike da pozdravlje sve redom, od inspicijenta, do majstora svetlosti... Plus neke: Žike, Mike, Jovice... (sedam, osam nadimaka) valjda nosači, vozači, eketričari, bravari. Žena tražila, publika aplaudirala. Gledao sam nebrojeno amaterskih predstava, ali ovako nešto nisam doživeo. Od koga li je sve to naučila ta prepotentna rediteljka???  Ili misli kako je scena njen posed, da je publika došla da nju vidi i sluša u petominutnom obraćanju. Ja hoću posle koncerta da idem kući, da mi u ušima ostanu zvuci, da preslušam iste numere na Youtube, ne želim obraćanje nekog ko je umislio da je režiserska veličina, za čijom rečju čezne publika.

Gospođo Maričić (kažem gospođo, jer po bontonu se tako  oslovljava svaka ženska osoba starija od dvadeset jedne godine), Vi  ne poznajete bonton, Vi ste u režiji očajni i očajni i katastrofalni. To kaže neko ko je kao dete slušao i gledao Rašu Plaovića, neko ko je režiju i dramaturgiju počeo da uči iz udžbenika Joce Kulundžića i Mate Miloševića... To vam kaže neko ko  dosta zna, ali uči i danas.. Na ovoj predstavi sam bio da doživim lepo i nešto naučim i naučio sam, posebno od Vas... naučio još jednom kako ne treba da se režira, kako ne treba željom za samoreklamiranjem da se iziritiraju ljudi da sve ovo ovako napišu i pokažu javno.  Podstakli ste me da pitam Upravu i Umetnički savet da li neko prati Vaš rad i to odobrava. Da li i dalje, na programu potpisani VD upravnici, stoje iza sinoćnog događanja????

Mladoj umetnici Tanji želim sreću (da što pre ode odavde na neko dobro školovanje u inostranstvo) i neke druge (primerenije) saradnike u sledećem projektu.
Za onu gore spomenutu gorušucu nisam kriv. Izazvali ste je u meni, a ja sam podelio sa vama. Ja za nju uvek imam lek, vi se snađite.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2017/01/love-is-in-air-jazz-koncert-tanja.html