Digresija 1.
Počeću sa pretnjama.
Upućene su na račun osobe koja
uvek sedi pored mene u operi, a i na moju adresu.
Za one polupismene, ponoviću
da ovo nisu “kritike”, već eseji, pomalo humoristički. Šta su eseji, neću da objašnjavam, već sam
rekao da ne trpim poluobrazovane čitaoce.
Pišem priče… Čak i da mi neko
oduzme papir, olovku, kompjuter,.. slanjem u krevet, ili ko zna gde, kod mog
izdavača je 5, 6 rukopisa… Imaće neki (mnogi) zadovoljstvo da čitaju, a ja satisfakciju da nisam živeo u prazno i išao u
Beogradsku Operu bez rezultata. Inspirisan sam bio za neko drugo pisanje. I
hvala svima na tome.
Ovde ne pišem o operskim
pevačima, kako neki umišljaju. Njima je posvećeno manje od jedne petine
pisanja, pišem o režiji, scenografiji, muzici, ponašanju, neuspelom
menadžerisanju, pišem o ružnim pločicama koje se dobiju sa alkom kada se preda
garderoba. Ipak spadam u onu manjinu koja ostavlja garderobu, ostali i dalje
misle kako se sala “ne greje”, ili da se garderoba plaća kao u socrealističkim
beogradskim kafanama.
Opera mi služi kao
inpsiracija, nadahnuće za neko drugo pisanje. Pa od nečeg mora da živi, na prvom
mestu moj izdavač, pa onda i ja.
To što su neki pevači
umislili, … pa operki pevači su najsujetniji umetnici. A sujeta raste u
obrunotoj srazmeri prema potvrđivanju uspeha i pokazivanju taletovanosti.
.
Digresija 2.
Pozdravljam 3.000. čitaoca iz
USA. Pojaviće se među onima koji budu čitali ovu impresiju. Da ne navodim
podatke za Evropu i Srbiju, koja još nije u Evropi. Pa svaki od ovih tekstova nekoliko puta više
ljudi pročita nego što bude posetilaca.
Bar neka svi oni saznaju kako
se ovde i ovdašnjim srbima preti, ... kako se zastrašuju, ako napišu da im se ne sviđa nečije pevanje,
ili nečija scenografija, režija, organizacija…
Imena tih koji prete nisu poznata samo meni. A oni koji odu u operu i
čuju kako to zvuči i istovremeno pročitaju šta je pisano, znaće ko upućuje te
pretnje.
.
Ovde je početak!
Počeću od hora. Bezbroj puta
sam se uverio kako su horski pevači najbolji glumci. Najopušteniji, puni
sugestivnosti. Oni “pola života” provedu na sceni, pred publikom. Kada će
fimski režiseri da shvate kako glumce za sporedne uloge imaju među horskim
pevačima. Ipak su su se neki operski režiseri potrudili, pa svakom članu hora
“daju ulogu”… od mesara koji je istrčao na kratko iz prodavnice da vidi šta se
dešava na trgu, do dadilje koja ide na posao, preko šegrta koga gazda već
doziva, a on gleda “neku scenu,” do devojke koju je majka poslala za litar
ulja, a ona koristi priliku “da vidi svet.” I to sve u skladu sa mestom na
sceni, u skladu sa fizičkim izgledom, sve u skladu dobre režije i “pune scene.”
Sa ove dve zadnje reči opisujem dobru režiju.
Elem, večerašnji događaj se
zove “Moć Sudbine”. Inicijator ove
sudbinske priče je bio Gospodin Giuseppe
Verdi. Naravno, pravu sudbinsku priču znaju kroz muziku i libreto najlepše da
napišu Italijani.
Sudbina. Pa o sudbini je jednu
od najlepših definicija dao Johan Nestroj. “Bio bogat, ili siromašan, sudbina
će uvek pronaći mestašce gde je neki čovek osetljiv.”
Pošto svoje skromno znanje većinom crpim
van interneta, to i ovu misao ne možete naći u pameti koja se zove Google.
Znao sam šta mogu da očekujem od ove
predstave. Slušao sam premijeru, potom prvu reprizu sa izmenjenim rolama, a evo
i treće “postave.”
Naravno, subjektivan sam i to priznajem,
ali sam i iskren. Za večerašnju predstavu bih “u klađenju” sve dao da će biti u svemu bolja od predhodne dve, a nije bilo tako. Pogrešio sam u procenama. Večeras su svi bili odlični, a predstava
lošija od predhodne dve. Neko će se pitati kako to može, pa sve može, svi su
bili dobri, ali se nisu “pronašli”. Ostavili su mlak utisak na poluispunjenu,
ili polupraznu salu. Da li ovo piše u prvom slučaju optimista, a drugom
pesimista, sve jedno je. Polovina sedišta u sali je bila prazna. U drugoj pauzi, a prva je trajala duže od pola sata zbog
uključenja protivpožarnog alarma, uz isključenje struje u sali i foajeima, dvadesetak posto prisutnih je otišlo kućama.
Vreme je da ukratko “isekciram”
predstavu.
Pojavio se konačno Strahinja Đokić, kao Markiz koji je poprilično zauzdao snagu i
jačinu svog glasa. Kod mnogih, poput njega, glas izjuri kao mustang u preriju i
niko ga više ne uhvati. Isto važi i za Alkadea, Mihaila Šljivića. Kada sami,
snagu koju poseduju drže pod kontrolom, to zvuči veoma dobro. Nadam se ovakvom
njihovom pevanju i ubuduće.
Ana Rupčić se po drugi put pojavila u
ulozi Leonore. Može se reći kako je ovog puta bila bolja nego na “drugoj” premijeri
pre mesec dana. Pokazala je lepotu svog glasa, a sve je nadmašila besprekorna
gluma. Transformacija od vesele devojke do one koja traži utočište u manastiru, pa do osobe koja je potonula u svoju patnju je bila vrhunska.
Od Don Karlosa i Don Alvara, Dragutina Matića i Dejana Maksimovića, sam očekivao posebno zadovoljstvo. Kako ova operska
sezona odmiče, imaju svoj ustaljeni kvalitet pevanja. Dueti su im bili
neuporedivo bolji nego oni u predhodnim predstavama “Moći Sudbine,” a adekvatna
nagrada od publike je izostala. Već sam rekao. Sada se postavlja pitanje da li
je nezainteresovana publika umlačila predstavu, ili svim izvođačima nije bio
dan za “timski rad,” tek onaj adrenalin koji izvođači stvaraju kod publike i obrnuto nije se pojavio.
Ipak, njih dvojica su bariton i tenor,
koji su po meni iznad drugih u Beogradskoj operi.
Ljubica Vraneš, kao Preciozila,
prehodile su joj Jadranka Jovanović i Aleksandra Angelov, je bila akademski
dobra. Ljubica Vraneš je pevačica “zadatka.” Uvek dostiže granice besprekornosti,
ali večeras u njenoj pojavi na sceni i glumi nije bilo one energije koja je
krasila legendarnu J. J. i erotičnosti koju je pokazala Gospođa Angelov.
Večerašnja Preciozila je mogla da bude i temperamentnija na sceni i zavodljivija i energičnija. Bezbroj puta do sada je pokazano da to Gospođa Vraneš može.
Nebojša Babić, koji je do sada dobijao
najveće aplauze na otvorenoj sceni, je bio svoj na svome. Naravno, ni trećina
od dosadašnjeg oduševljenja u publici.
Onaj Đavo, za koga tvrdim da živi u
Operi od 1944. radi svoje. Svoje umeće
egzorcizma nisam ponudio, može se pročitati u rainijim osvrtima.
Elem, da se vratim na predstavu.
Gvardijana je tumačio Dragoljub
Bajić. Veoma korektno je to uradio.
Završavam sa ovih 5 reči, jer mi za realnije sagledavanje “smeta” dobar utisak
koji je ostavio Ivan Tomašev na prvoj premijeri.
Nevena Matić se kroz ulogu Sobarice, na
kratko pokazala u dobrom svetlu i to je dobro za nekog ko kvalitetom i nastupima pretenduje ka većim rolama.
Posebno bih naglasio veoma kratku rolu
Trabuka. Slobodan Živković deluje upečatljivo.
To sam hteo da napišem i nakon prošle predstave, ali sam želeo da se
ponovi. I ponovilo se. Pred njim je budućnost!
I konačno me Predrag Gligorić oduševio.
Pronašao je gumicu za kosu, koja mu je nedostajala na premijeri u februaru.
Kostimograf mu je dao kecelju sa toliko krvavih mrlja, da više liči na mesara, koji
istovaruje juneće polutke, ali Bože moj i mlad je i snažan je, neka se nosi i sa
rolom i sa kostimografijom.
Naravno, one smetnje, od režiserskih, pa
do scenografskih i kostimografskih važe i dalje. Špilja u hridinama je u obliku
kućice za kućne ljubimce “na dve vode,” crveni krst, kao znak saniteta, je u upotrebu uveden tek dve godine nakon
premijere “Moći Sudbine”… Španska gospoda ratuju sa uštirkanim “španskim
kragnama”…
Iz vremena komponovanja opera su i
slike… Francisca Goye “La carga de los
mamelucos” i drugog, manje poznatog
Španca, Van Halena “La Batalla de las Navas de Tolosa” Tako
dođivljavam rat španaca.. . ali Bože moj, opera je magija. Ma i sam preterujem
u zamahu nadahnuća.
I šteta. Skup veoma dobrih pevača, a
opšti utisak mlak.
Čak i onaj čarobni štapić, u rukama uvek
dobre dirigentice Zorice Mitev Vojnović nije večeras mnogo pomogao.
Idemo dalje. Neka samo večerašnji
protagonisti nastave sa pokazanim kvalitetom i eto radosti i njima, a i nama kao
publici.
.
Digresija, za Kraj:
Ovde pozdravljam one stotine i stotine
REDOVNIH čitalaca iz sveta opere. Ne morate u razgovorima sa poznanicima i javljanjem na
društvenim mrežama da “priznate” kako vas “ne interesuje šta ovde piše” i da “to
ne čitate,” pa, ne morate da priznate,
ali NEMOJTE se “hvaliti” kako ne “čitate.”
Smeju vam se i vaši “prijatelji” a i ja.
Vi dižete rejting ovom pisanju. I kada
se na internetu ukuca ima predstave, ime izvođača, pojave se prvo naslovi sa
ovog bloga. Vi čitanjem dižete rejting ovom pisanju.
Prvenstveno Vi (većina koja "ne čita i koju ne interesuje šta ovde piše"). Hvala Vam na tome! Ali pripazite šta
govorite i pišete, ili ste rešili da i vi živite od korice humorističkog hleba.
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
.
.
.
