Pisano u zadnjim minutika 22. 04.
i prvim minutima 23. 04. 2017.
Večeras smo ponovo
prisustvovali umiranju Violete Valeri u "Travijati." Nakon Ekaterine
Klementijeve, koja je izdahnula, kako je izdahnula, već pisano sa moje strane
pod nazivom “Na mozak atak, a na kraju batak,” večeras je Verdijevu zamisao
umiranja kurtizane Valeri pokušala da pevački i glumački dočara Bugarka, Marija Cvetkova Madžarova.
Podršku je imala u dirigentu,
svom sunarodniku Najdenu Todorovu.
Veoma često se ove operske
sezone pitam, čemu gostovanja, ako sa njima nismo dobili kvalitet koji je iznad
proseka Beogradske Operske Scene, koju sam i ranije, a i u buduće ću da skratim
na BOS. Gospođa Cvetkova Madžarova nije ništa pružila što već ne možemo da
čujemo na najprosečnijoj Beogradskoj predstavi. To što je napravila iskorak iz
Rusa, do Beograda, je za nju sigurno značajno, jer, verujte mi na reč, uvek
pišem o onome u šta sam se lično uverio, udaljenost Rusa (takoreći pogranični grad) i Beograda je, ako se
gleda iz pravca Bugarske je kao između Beograda i Milana, računajući sa našeg
stanovišta.
Ako se pitate kako, pročitajte
drugi put istu rečenicu. Ako i tada ne shvatate, ne mogu vam pomoći. Oprostiçu ako ne znate da u Milanu, u ulici Piacca dela Scalla ima jedna lepa zgrada, ali na Teatro alla Scalla morate da pomislite u ovoj metaforici, ako želite da shvatite o čemu pišem
Nju (Gospođu sa dva duga prezimena, koje niko ne bi upamtio, pa zato na Zapadu umetnici skraćuju imena) je kao dirigent pratio
Najden Todorov, koji iz orkestra nije izvukao ni prosečan zvuk. Glupo mi je da
na njih, u ove kasne posleponoćne minute trošim reči, jer ima nečeg i optimističkog dobrog u
toj predstavi.
Tome je ime Dejan Maksimović.
Evo Beogradu kvalitetnog Alfreda Žermona. Već sam u vezi Novogodišnjeg Gala Koncerta napisao
kako će Beogradska publika tek da prepozna kvalitet Maksimovića i od tada,
preko “Boema,” “Rigoleta,”… evo ga u veoma zahtevnoj ulozi u “Travijati.” Svima
je sve jasnija ispravnost moje tvrdnje (potvrdiće se i druge, samo da prođe malo vremena) kako je on sigurno jedan od najboljih
tenora koji se čuju sa dasaka Beogradske opere.
Večeras je u ulozi njegovog
oca Žorža Žermona bio Ljubodrag
Begović. Kod njega mi se svidela iznijansiranost jačine glasa, prilagođena
zahtevima uloge. Čitava grupa
Beogradskih baritona je preglasna, tako da tokom predstava imam osećaj da se
nadmeću u nekom takmičenju od imenom “Mister Fortissimo.”
Kao Flora je već i slušana i viđena
Tamara Nikezić. Utisak je nedvosmislen, mnogo bolja nego u predhodnoj
predstavi. Za nju i Maksimovića je, a o tome sam i ranije pisao, vema uočljiv
napredak iz predstave u predstavu. Ako ovo shvate bar neki od onih pevača koji čitaju, a siguran sam da čitaju, krenuće
njihovim putem, a onda će ne samo moji komentari u vezi njihovog pevanja da
budu pozitivniji, nego će i publika da ih adekvatnije nagrađuje.
Večeras je aplauza bilo i više
nego što se zaslužilo. Za to su se pobrinuli ljudi iz Ambasade (????), a i deca
iz Kragujevca. Kao što rekoh, pišem samo ono što sam video i čuo. Nesimpatičan “lik”
je pokušao da “preskoči” poduži red i “podigne ulaznice za Ambasadu.” Naravno,
ne znam koju Ambasadu, jer ih nije uzeo pre mene, a i da je hteo, siguran sam
na bi uspeo. Ili mu je bilo zadovoljstvo da pred svima maše nekom knjižicom.
Te podeljene ulaznice je grupa
od desetak osoba sa druge galerije zdušno odradila (čitajte otplatila) na kraju predstave u
frenetičnom aplaudiranju.
A deca iz Kragujevca su valjda
jedva dočekala kraj predstave, pa su tapšali puni radosti. Njihova nastavnica
Olivera, pa ta persona je već pominjana u mojim ranijim impresdijama, im je ovog
puta rekla (prošlog puta nije stigla, bilo je objašnjenje) o kojoj predstavi se
radi, ali su zato deca, jurcala drugom galerijom, otvarala vrata na ložama tokom predstave, pričala, pravila buku. Tek kada je njihova vaspitačica sela kod najbučnijih, sve se dovelo u red. Naravno da sve može, samo što mnogi to neće da shvate. Ipak je bolje da se za ovakvu vrstu poseta
odredi isključivo treća galerija, ali…
Očigledno zvučna imena gostiju
nisu bila dovoljhno "zvučna" da se popuni skromnih 700 sedišta opere. Onda tu priskače
autobus pun učenika, ambasada, a preostalih pedesetak praznih sedišta će ostati
u mraku. Treću galeriju i onako niko ne gleda.
Iskreno čim napišem reč
autobus i aplauz, asocira me na neka vremena koja bi ljudi poput mene želeli da
budu za nama, ali za srbe je prošlost i sadašnjost i budućnost.
Ovo je “broj” koji dobijate
kada predate svoju garderobu. Vidi se, naziv i znak institucije je pojelo vreme, a izlizana pločica ima čak dve rupe. Uskoro
očekujem i treću. Kao osobi koja se bavi poetikom prirodnih znakova, to mi mnogo govori, ali nekom drugom prilikom. Već sam pisao o ovoj sramoti sa kojom se stranac prvo suoči kada kroči i Najvišu kuću kulture Države i građana Srbije. Uporedio sam u ranijim impresijama ove
brojeve sa privescima za ključeve u Bugarskim hotelima Post – Todor – Živkovske
Bugarske. I gle čuda, mislio sam (između ostalih) na hotel u mestu zvanom Ruse.
A večeras smo imali gošću iz Rusa. Samo ona i onako neće da vidi naše pločice.
Zašto bi i gledala druge predstave? Uzeće svoj honorar i pravac “dome slatki
dome.” A utisak o njenom pevanju, pa utisak je samo kod publike, a ko još brine o publici? Upravnik pozorišta Gospodin Savić je bio na predstavi. Pozdravljam ga.
Samo on i Gospodin
Sinadinović u Ložu l. ulaze na vrata koja vode “iza scene”. Ne mešaju se sa
publikom. Na pauzama se ne mešaju sa publikom.
Očigledno, moja lična stvar je što sam se sinoć stideo pred 5 kineza koji su sedeli pored mene, u istom redu, stideo sam se i onih već spominjanih Bugara (delilo nas je par praznih redova), Nemaca,.. koji su prisustvovali predstavi. Stideo sam se što Nacionalna kuća opere, baleta i pozorišta ne može da pronađe još jednog donatora ("Vizim" koji brine o zdravlju naših pevača i administracije je zamenio polovinu pločica) koji bi umanjili brojne nacionalne bruke. Ili niko neće imati koristi ako se pronađe donator, jer kod nas se misli da se sve radi iz materijalne koristi.
I samo još jedan pasus o kulturi.
Da li se "baca" novac na ovakve "goste," koji očigledno ne donose ništa značajno, ili je u pitanju "nečiji" poklon," ne znam. Kao delić javnosti nisam obavešten. Ako neko troši za ovakva "gostovanja" naš novac, GREŠI, ako je "poklon" i pitanju, e, tu je već druga priča. U svim ozbiljnijim knjigama o lepom ponašanju, pa i u onoj koja je moja malenkost sastavila je jasno podvučeno: Preskup poklon je neumesan, a onaj previše jeftin vređa primaoca. Ako ovakve "goste," (Ruse, Kineze i slične..) dobijamo kao poklon, poniženi smo,
Ubediću sebe da nije tako. Bar dok se ne oglase Upravnici, Pozorišta i Opere. Oni su za sada daleko od publike.
Očigledno, moja lična stvar je što sam se sinoć stideo pred 5 kineza koji su sedeli pored mene, u istom redu, stideo sam se i onih već spominjanih Bugara (delilo nas je par praznih redova), Nemaca,.. koji su prisustvovali predstavi. Stideo sam se što Nacionalna kuća opere, baleta i pozorišta ne može da pronađe još jednog donatora ("Vizim" koji brine o zdravlju naših pevača i administracije je zamenio polovinu pločica) koji bi umanjili brojne nacionalne bruke. Ili niko neće imati koristi ako se pronađe donator, jer kod nas se misli da se sve radi iz materijalne koristi.
I samo još jedan pasus o kulturi.
Da li se "baca" novac na ovakve "goste," koji očigledno ne donose ništa značajno, ili je u pitanju "nečiji" poklon," ne znam. Kao delić javnosti nisam obavešten. Ako neko troši za ovakva "gostovanja" naš novac, GREŠI, ako je "poklon" i pitanju, e, tu je već druga priča. U svim ozbiljnijim knjigama o lepom ponašanju, pa i u onoj koja je moja malenkost sastavila je jasno podvučeno: Preskup poklon je neumesan, a onaj previše jeftin vređa primaoca. Ako ovakve "goste," (Ruse, Kineze i slične..) dobijamo kao poklon, poniženi smo,
Ubediću sebe da nije tako. Bar dok se ne oglase Upravnici, Pozorišta i Opere. Oni su za sada daleko od publike.
Da li je tu srećnija publika,
ili oni, ne znam. Ne mogu da pišem o onome u šta nisam siguran.
David Naum
.
David Naum
O potpuno istoj temi,
ali iz malo
drugačijeg ugla:
.
