Pripremajući se za večerašnju operu, između ostalog, pročitao sam i intervju jedne osobe od
autoriteta (što se tiče klasične muzike). Izjavila je (ta osoba) kako posle stotinak gledanja jedne opere ne može
da se prihvati drugačiji pristup…!!!!!
Ne slažem se sa tim. Što čovek više i češće gleda (sluša) klasičan pristup
jednom umetničkom delu, poželi da vidi isto to ali na drugi, treći, peti način.
Valjda ima potrebu da posle toliko “gledanja” vidi kako tome prilaze oni mladi, ljudi koji drugačije, vide,
čuju, osećaju… Ili.. Čovek pod cenzurom i sam postane cenzor.
Zašto sam napisao ovu zadnju rečenicu. Pa reč je o osobi koju sam
lično čuo kako priča da je “cenzurisana.” Skraćivana i “prerađivana” od strane
urednika. Ono što je mislila (ta osoba) dobijalo je sasvim drugi kontekst. I
tako godinama, decenijama….
I?
Od tog intervjua je prošlo skoro pola decenije.. I sve je po
starom.
Razumem ljude koji su “primorani” radi sopstvene egzistencije da
prihvate “torturu”… Cenzurisanje je jedna od najgorih tortura, jer je intelekt,
to jest misao, mnogo suptilnija i od najnežnijeg telesnog bića.. Razumem da to
neko prihvati na ODREĐENI PERIOD. Razumem da neko nema snage da se odupre… Ali,
valjda, u onom zadnjem delu života, kada se prođe pedeseta, ili šezdeseta
godina, u svakom čoveku proradi potreba za ponosom.. Potreba da se iskaže,
bez robovanja normama okoline,
porodičnim tradicijama, bez onog
nasleđenog socrealističkog “šta će ko reći”…
Ti koji tvrde das u bili “cenzurisani” i dalje isto pišu… Zapravo
pristaju da im se tekstovi “montiraju” na pređašnju “talasnu dužinu”… ne mogu
da smognu snage i od Sveca postanu “pali anđeo” i uzviknu bar jednom : Non
serviam!.. I ne navedu gde su morali za popa da kažu da je vladika… I gde su,… i gde su… Za njih je katarza samo kod drugih
I nešto što je scenski efekat, opravdan dramaturgijom…
Ti koji ne dožive katarzu su najveći i najgori cenzori. Ti su smrt za
umetnost. Ma koliko bili hvaljeni i slavljeni… Jer to što pišu nisu oni… Zapravo, to su oni, ali među onima “beskrupouloznima i
bez dlake na jeziku” se prikazuju drugačijima. U priči “tet a tet” se posipaju
pepelom po glavi.
Zameraju mi da sahranjujem i dižem u nebesa. Tačno! To i ne
doživljavam kao zamerke, već kao pohvalu.
Pisao sam protekle sezone u superlativima (svaki put i u vezi
svake predstave, čak i one koja je bila van Beograda) o jednom baletskom igraču
i gle… Sutra mu je uručenje nagrade Udruženja Baletskih Umetnika Srbije. Nisam ga
nikada sreo, čak ni na ulici, a to je
veoma dobro da imam potpuno nezavisan stav za ono što radi na sceni… Pisao sam
o jednom izuzetnom pevaču u superlativima… Da su mnogi tvrdili da me
plaća… Njega sam jednom video u kafani, a drugi put u hodniku… Ne znam kakva mu
je boja glasa kada govori, ali… Pojedinci su tvrdili da me plaća kako bih
pisao… Sada peva ne preko Save, već
mnogo dalje od Dunava.. Oni koji me redovno čitaju, znaju šta u mom pisanju
znači metaforika preko Save i Dunava.
Prepotentno ću zaključiti (pišem bez kontrole cenzora, pa mogu da
budem i prepotentan); Video sam, čuo
sam, osetio sam…
Voleo bih da pročitam kod onih “cenzurisanih” koliko su puta “prepoznali,”… Ili su
“prepoznavali” u skladu sa uređivačkom politikom, na osnovu pravca političkih
vetrova, a u skladu sa trenutnom “društvenom klimom”.
I u nastavku ću popu reži da je pop, a bobu da je bob.
Otišao sam na večerašnji Nabuko sa predubeđenjem kako će studenti, kao publika, da
budu veoma glasni. Imam pravo i na predubeđenja, kao što imam pravo (obično
ljudsko) da grešim, samo što, od većine drugih svoje greške priznajem… Nisu se
večeras čuli studenti…
Bio je ovo Nabuko bračnog para Kerkez – Tomašev. I uvek će da bude
njihov Nabuko, ako oni pevaju. Tu nema greške, nema omaške, nema rizika, ... ako neko tada krene put Beogradske Opere.
O Zahariji i Abigaili, Ivan Tomašev i Sanja Kerkez, toliko sam pisao. I već mi se nekoliko puta ponavlja isti zaključak: Večeras su bili
bolji nego u predhodnim predstavama Nabuka… I posle svake, pa i večerašnje
predstave, posmislim: Od ovoga ne može bolje.
Kralj Vavilona, Nabuko je bio u tumačenju Nikole Mijailovića…
Mnogo bolje nego što bi neko očekivao nakon prošlogodišnjeg Onjegina. Zbog
njega sam i pomislio da će u mnogo većem broju da dođu studenti i da budu
glasniji. Inače studenti FMU nisu od onih koji su zaljubljeni u operu. Na kraju,
što bi i bili i ko da im razvije ljubav prema operi, kada su i profesori retki
posetioci.
I kratko, Mijailović je bio korektan (što se pevanja tiče), a
glumački je na mene, u pojedinim delovima opere ostavio fascinirajući utisak…
Na momenat je bio diktatorski osoran, a u drugim delovima unutrašnje drame
infantilno naivan… Veoma, veoma interesantno tumačenje lika… Za
Aleksandru Angelov (Nabukova ćerka Fenena) se isto može reći. Jedno korektno
pevanje, koje ću već sutra da zaboravim.
Ipak se ovo piše u zadnjim minutima subote i nastupajuće nedelje.
Znam, ovo što je ovde napisano neće se mnogima dopasti. Poželeće
da aludiraju na net prostorima… Slobodno
neka se razmahnu, ali ja uvek imam jedan argument više… Sigurno oni koji me
redovno čitaju znaju kako uvek imam i “adut
u rukavu”…
Vraćam se na one, sa početka večerašnje impresije… na one koji misle da se sve novcem kupuje…
Večeras je bila grupa gimnazijalaca iz Kragujevca. Divna deca. Pametna, sposobna.
Ostali… Ostali nisu vredni spominjanja. U dobroj predstavi, gde su
Kerkezova i Tomašev, mogu da se provuku i diletanti… I predstava će opet da bude više nego dobra.
Obećao sam sebi da ću prvom prilikom, bilo gde da sretnem Janka
Sinadinovića, da mu priđem i da ga pitam: Na osnovu kojih predstava su neki “napredovali”
sa svojim statusom u operi i u kojim su to novim predstavama opravdali svoj
novi “status”… ma koliko se on krio u svojoj loži, ulazeći na službeni ulaz,
jednom se mora susresti i samnom i sa navedenim pitanjima…
E sada poruka za one kojima se (znam unapred) ovo moje pisanje
neće dopasti. Slobodno neka (a)ludiraju na net prostorima. Samo
oni koji me retko čitaju pomisle kako nemam uvek nekog “asa u rukavu”.
Večeras su na predstavi bila deca iz Kragujevca. Gimnazijalci kojima je profeosorka na minut pred
predstavu, u holu, saopštila gde su i kakvi treba da budu. I bili su takvi.
Eto publike za budućnost. Eto budućnosti Beogradske Opere.
David Naum
.
.
David Naum
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
..
.