SAMOUBISTVO S PREDUMIŠLJAJEM
Pisano u satima nakon predstave,
25. 04. 2018.
Siguran sam, niko od
onih koji me bar malo redovnije čitaju, ne sumnja da se nisam pripremio za
večerašnju Pepeljugu.
Da, uvek se vraćam na
početak:
No no no no: non v’è,
non v’è
........
Sì sì sì sì: va bene
lì.
A quest’arte, a tal
beltà
Sdrucciolare ognun
dovrà.
….
Uh… Ovo UH je moje,
nije Rosinijevo…
Da, večeras je bila
premijera. Čekam, da vidim, postoji li neko u ovom gradu, ko će da potpiše
kako ovo nije bila loša predstava.
Elem, odakle da
počnem.. Od opere sigureno ne, jer mi opera, pa ponovio sam toliko puta, služi
kao podsticaj za ulazak u dublja razmišljanja…
Ma naravno da sam
pročitao i intervjue svih onih koji su se našli pozvanim i prozvanim da o
večerašnjoj predstavi unapred pričaju… Oni spomenuše neka smutna vremena, kada
su pod kišama bombi držali predstave ,… La Generentola… o nekom bacanju cveća, čokolada...
Ili se namestiše na
pravo mesto kako bi mi dali šlagvort za novo razmišljanje.
U tim smutnim vremenima, putujući noću, sam u automobilu, po državi koju su bombardovali, a koja pre toga
zvanično nije ni bila u ratu, pomislih da radi svoje sigurnosi ponesem sa sobom oružje za koje sam imao urednu dozvolu…
Čuvši to jedan mudar čovek mi reče: “Ako budeš imao kod sebe oružje, kad – tad
ćeš da ga pokažeš drugima, a ako ga pokažeš, moraćeš da ga upotrebiš. Jesi li
spreman za to?”
Razmislio sam i stvarno
je tako. To potvrđuje i ona priča o onom nesrećnom glumcu koji je pokazao
oružje, potom ga upotrebio (morao) i na kraju mu je ostalo da piše knjige o samom sebi.
Ne volim da pišem knjige o samom sebi,
bar ne još…
(Ovde prekidam…. Mnogi
mi zameraju kako samo nabacujem razne misli, priče… A suština je u celom, tek
kada se sagleda CELO, razume se…. ili se
uopšte ništa ne razume sa zaključkom ovih drugih, ovaj piše “s' brda s' dola)
Ja nisam hteo da
večeras bude ovakva predstava. Ulaznice kupujem čim se puste u prodaju, a za
večerašnju Pepeljugu je bila predviđena druga umetnica.
Tačno kupio sam i za
“Drugu premijeru,” ali i tu su bile predviđene druge, zapravo treća osoba od
onih koje će se oglasiti sa scene.
Gospodin Savić, kao
Upravnik Pozorišta i Sinadinović, onaj večiti VD Direktor opere mi diguju
objašnjenje. Drugi možda ne traže objašnjenje, jer su isuviše navikli na
bezobrazluke, ujdurme, političke kuhinje sa neslanom kazanskom hranom, ali ja
tražim.
Znam da neću dobiti
odgovor na pitanje kako na dve nedelje pred obnovljenu premijeru “uskače”
Jadranka Jovanović. Drago mi je kada postavim pitanje na koje ne dobijem
odgovor. Jer u tim situacijama čitaoci (a čitalaca je, širom sveta, nekoliko
puta više nego onih koji su prisustvovali i najposećenijoj operskoj predstavi u
ovom gradu) sami formiraju odgovor u svojoj glavi. I taj ODGOVOR je mnogo gori
i crnji po one kojima je pitanje upućeno, nego da ga sami izreknu.
Uostalom šta je, tu je,..
Gospođa Jadranka Jovanović je tu… Pepeljuga.
Ni jedan ovdašnji
novinar neće postaviti onih 5 (školskih) pitanja. Ko, gde, kada, kako i zašto?
Jer novinari ne dolaze u operu, čak i oni koji pišu o operi odsede prvih
desetak minuta, a novinske hvalospeve pišu na osnovu podataka iz programa.
Ne sumnjajte da će
Lažljiva Politika i večerašnju predstavu da glorifikuje. Već je hvatana u lažima, jer
hvale muzička dešavanja, potencirajući na aplauzima za kompozicije koje to veče
nisu izvedene… Tačno, u program su bile navedene, ali…
Podsećam vas, svojevremeno je Gospođa
Jovanović odustala da bude Karmen, jer su postojale još dve Karmen, Angelov i
Del Monako… Tvrdila je kako “to nigde nema na svetu”… Ovog puta je ona pepeljuga,
uz još tri pepeljuge,…. Znači četiri. Tako
piše na sajtu Opere… Ili može pod
uslovom, ali da ona bude prva… A bile su predviđene tri… Tako je objavljeno na
sajtu, tako su prodavane ulaznice…
Nemojte da me negirate… Ona osoba koja uvek sedi pored mene i koja je mnogo rigoroznija u slušanju
opera, ima ondašnju kopiju podele sa interneta…
Pomisliće neko kako
Gospođa Jovanović može kada odluči… ili u prevodu, može joj se.
Ali to nije tačno. Ne
može uvek onako kako Gospođa Jovanović poželi. Svojevremeno je poželela da bude
profesor na FMU… Videla je sebe kao profesora solo pevanja, ali profesorki
kolegijum…
Pa sigurno to znate,
Gospođa Jovanović je izjavila kako poseduje telefon izvesne osobe, od dovoljnog
uticaja, ali nije htela da okrene taj telefon… mogla je, setila se... nije. Interesantan intervju…
Zar neko misli kako
pojedini telefonski brojevi nisu moćnije oružje od pištolja, heklera, zolje…
Upotrebite li ovo drugo, gone vas krivično, a telefon…
Možda je ta osoba
zažalila što je dala telefon kada je pročitala taj intervju, a možda i ne čita,
ne ide u operu…. Već povlači bitne i korisne poteze za sve nas, a i neki potezčić
za one kojima je podelila svoj broj.
Gospođa Jovanović je
napravila veliku grešku otkrivši da ima broj iza koga se nalazi onaj ko može da
obezbedi profesorsko radno mesto… možda i neku titulu, stan, penziju… Uh, ućići
u razmišljanja davno počivšeg Branislava Nušića. Pitaću onog mudrog čoveka, da li i telefon mora da se upotrebi, ako svi za njega saznaju.
Uvek sam hvalio odmerenost Gospođe Jovanovic i njene damske manire.
Uvek sam hvalio odmerenost Gospođe Jovanovic i njene damske manire.
Ma sve je to igra…
Opera je igra. Čak i da neko pomisli kako je Gospođa Jovanović došla do uloge
preko nekog telefona… Pa šta… Ona ima toliko uloga na svetskim scenama… Pa samo
je Karmen pevala u 11 produkcija, zato ona ne čezne za ovobeogradskom Karmen,…
bar tako kaže… (sve stoji na internetu)… da ali tih 11 je bilo pre 10, 20, 30,
skoro 40 godina.
Valjda će nekada da
shvate ovobeogradski “umetnici” da je kako u svetu nauke tako i u umetnosti ono
od prekjuče prevaziđeno, a ono što se desilo juče već danas napada i obara na
stotine mladih, energičnih i talentovanih ljudi iz iste oblasti, već spomenute
nauke, ili umetnosti.
I tako dobih ono što
nisam platio. Dobio sam Jadranku Jovanović kao Pepeljugu. Pitate se kakva je
bila?
Siguran sam samo jednu
stvar, ni jednu ariju iz večerašnje opere ona neće staviti na Youtube.
Sećate se kako
“ovdašnjim veličinama” često poručim: Ako mislite da je ono što ste izveli
dobro, stavite na Youtube, pa pročitajte reakcije.
Ovo večeras potpisuje
Jagoš Marković… Tačno režija je stara dve decenije, ali je njegovo ime na
programu.
Ne znam da li bi Jagoš
Marković režirao dramskog Romea i Juliju, gde su protagosniti Petar Božović i
Gorica Popović? Mislite kako im dikcija nije dobra, harizma, moć
transformacije, sugestivnost… Pa Gospođa
Popović je igrala najsrpskiju žensku ulogu, Kneginju Milicu… Filmsku… Zar ne bi
mogla da bude, recimo, Ofelija?
Sada će neki reći kako
je opera specifična…. Suviše tanak argument… Jasno to prolazi kod onih koji
poslušnički čekaju u redu pred kazanima… Kazanima kulture, popare, mode, morala,
političkog stava…
Čekam Pepeljugu gde će Klorinda
biti autistična , a Tizba narkomanka, gde će nevina Angelina, kojoj polusestre
pocepaju haljinu za izlazak, u inat svima, u dronjcima, a la Tarzanova Džejn,
odigrati najprljavili ples sa princom Ramirom… To je život… Ostali neka stoje
pred onim gore nabrojanim kazanima, zapravo jednim kazanom u kome je smešan
bućkuriš koji se zove “Ovde i sada.”
Da, pružio nam je Jagoš
malo erotike, pepeljaga se kupa u drvenom koritu sam molio boga da
večerašnja Pepeljuga ne ustane, pre nego se ogrne peškirom, ili kojim slučajem puknu duge na drvenoj kadi. Ako ne znate šta su duge, čitajte "Politiku", a ne moje tekstove.
Mnogi nikada neće shvatiti kako je Rosini, poput
drugih kompozitora, ostavio za sobom SAMO notni zapis, nikako čip razmišljanja,
čip estetike, čip filozofije…
Za Perpeljugu je
prihvatio libretto po bajci koja nije Braće Grim… Jer, zaboga, ko bi u operi
pre 200 godina podneo spadanje cipele, goli ženski gležanj… bezbolnije je davanje narukvice od "slučajno" spale cipele.
Ovde još vladaju oni
koji se ponose čipom Rosinija, čipom Čučuk Stane, sa dve kubure za pojasom, jer tada
telefona nije bilo i glasnih mumlajućih pretnji Save Savanovića (prvog srpskog vampira).
U bajci može, čak i
goli gležanj, a u operi ne može…. Da u
tih 12 reči je metaforika sadašnjeg beogradskog operskog trenutka.
A predstavili su nam se
Marko Živković, kao Dpon Romiro. Glumačka pojava metiljava, pevanje jektičavo.
Vladimir Andrić me je iznenadio. Dandini mu očigledno leži više od mnogih
drugih rola sa kojima mora pred publiku. Na moment je zvučao veoma pristojno,
glumački u stilu komedije del arte, prenaglašen da kod publike izazove smeh. On lično može da bude zadovoljan, ja sam poluzadovoljan, jer hoću u Evropu, a tamo, u svakoj operskoj nedođiji,... zna se.
Nebojša Babić nije
pružio ništa više od onoga što obično pruža. Odličan, ujednačen, samouveren,
harizmatičan. Od njega očekujem uvek više… Jer oni koji su odlični, moraju uvek bolje, jer su u večnoj “trci” sami sa sobom.
Ivanka Raković
Krstonošić i Tatjana Mitić, Klotilda i
Tizbe, dva lika zlih setara koji su im legle. Njihova gluma, scenski pokreti,
mimika,… toliko su mi odvlačili pažnju da sam pevanje stavio u neki pet plan.
Sveto Kastratović, kao
Alidoro se trudio, trudio se iz sve snage, pevački, glumački…
I na kraju Angelina.
Neka o večerašnjoj Angelini pišu drugi. Samo jedna mala žaoka sa moje strane.
Gospođa Jovanović je, po onome što sam video, dobila dva, ili tri buketa cveća.
I pet je malo za primadonu, za premijeru, za nekog ko je imao 11 produkcija
Karmen. Za nekog ko tvrdi da je "neko"... I ja to potvrđujrem... ali ima i ali koje "devojci" sreću kvari,... a i nama... Ali siguran sam ovo nije kraj.
Ovim predhodnim pasusom
sam poslao Gospođi Jovanović jasnu poruku. A sledi i drugi bitan pasus.
Mnogi gledaoci su
napustili predstavu za vreme pauze. Protagonisti na sceni su videli sigurno 5
praznih sedišta u prvom redu… A u petom i šestom redu je bilo ispražnjeno 17… U pet loža partera desno je ostalo samo 5
posetilaca…
I da ne nabrajam… I da
ne nabrajam… već sam pokazao svoju moć da u trenu pamtim slike do najsitnijih
detalja. Znače li ove brojčane činjenice nekome nešto????
Možda vam deluje da sam ciničan, možda vam deluje da sam i besan, ali znajte, tužan sam... Večeras je i previše tuge bilo na sceni ovdašnje opere... Bilo je tuge u pojavi, pevanju hodu, pokušajima da se bude mlad, drugačiji... pokušajima zavođenja... pokušajima da se prikaže mladalačka čistoća, ljupkost,... pokušajima pokušaja....
Čovek mora da se
pokloni pred kostimima i pred scenografijom u predstavi. Ovo prvo je delo
čuvenog Renata Balestre, a scenografiju je osmislio Miodrag Tabački. I dok kuću
Don Ramira prikazuje minimalistički, ne samo u stilu dekora komedije del arte,
već i u maniru pučkog tetara, dotle scene
u drugim prostorima smešta na bajkovitu lađu. Moje bravo za ideje.
I na kraju nam se
poklonila Gospođa dirigentica. Pa naravno da je Ana Zorana Brajović bila u crnim poluurološkim pantalonama, sa cokulama na nogama i indijskoj crnoj tunici –
bluzi, sa tirkizno plavim obrubima… Za ovo zadnje nisam siguran kojoj boji
naginje… Da je ova bluza na njoj iz predstave u predstavu, već je pisano sa
moje strane, da li se ta bluza pere, ili ne, ne mogu da tvrdim.
U sve je to upotpunilo
kašnjenje predstave za 36 minuta.
Mene ne interesuje
modna revija, ma čija bila. Hvala na poklonima takve vrste, ali ih ne
prihvatam. Platio sam ulaznicu za opersku predstavu koja počinje u 19,30… Da na ulaznici piše “predprogram” ne bih ulazio
u salu pre 20 časova.
Uostalom, za dva dana
je nova Pepeljuga.
Eto prilike za
upoređivanje. Jer pepeljuga mora da zrači… mladost, čednost, energičnost, … U
glasu mora da joj bude onaj prefinjeni mecosopranski ljubavni zov… Već rečena ljupkost... Videćemo. Ovo večeras je bilo samoubistvo sa predumišljajem.
.
.
..
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
.
